Draga napuštena deco, nemojte me mrzeti ili pogrešno shvatiti zbog ovoga što ću vam reći, ali ako su vas roditelji napustili, a vi ih tražite, male su šanse da ćete biti prihvaćeni onako kako zamišljate.
Istina, ima i srećnih priča, ali… Kada se pojavite niotkuda, i “uznemirite duhove prošlosti” bićete označeni kao uljez koji želi nešto što mu ne pripada. Da, tako je, koliko god bilo bolno, vi ste nepoželjni i
Oni vas ne doživljaju kao svoje, zato ne trošite život maštajući o mami i tati, jer realno, male su šanse da oni to zaista i postanu. Ovo govorim iz ličnog iskustva, mene majka nije ostavila, ali otac jeste.
Baveći se fenomenom „Zašto je roditelj u stanju da ostavi svoje dete“, u desetak intervjua koje sam obavila u prethodnih godinu dana, a koje planiram da pretočim u knjigu, otkrila sam detalje koji su mi dali odgovore na brojna pitanja koja su mučila i mene samu. Jedna od intervjuisanih je i Z.M. koja je u ispovesti koja je objavljena u „Blicu“ govorila o razlozima napuštanja deteta po rođenju. Njena teška priča otvorila je neke nepoznanice o svim „nemajkama“ i otkrila jednu istinu „ne može samo jedna osoba biti kriva“.
Konkretno, priča mojih roditelja je komplikovana, a ja ne mogu govoriti o njoj detaljno jer sam čula samo deo priče, drugi deo nikada nisam čula jer moj otac nije želeo da razgovara sa mnom o tome. Ukratko, ja sam uljez u njegovom životu i u životu njegove porodice, te skrećem pažnju na to, ne tražite one koji su vas napustili, jer da su vas želeli i voleli, nikada ne bi otišli od vas. Nekada postoje objektivni razlozi zbog kojih su otišli, a nekada jednostavno nemaju osećaja za vas. Kako god, ne tražite ih jer niste vi njih ostavili već oni vas. Ako žele, tražiće vas sami.
Činjenice i istina
Glumačka legenda Vlasta Velisavljević tokom jednog intervjua rekao mi je ovako, kada sam konstatovala da je njegov život poput romana: „Pa, po svačijem životu se može napisati roman, ne samo po mom“. I bio je u pravu. Nisu naše priče usamljene već su šarenolike, samo su neke lepše i lakše, a druge komplikovanije i izazovnije. Kao neko ko kroz život hoda sa jednom cipelom (samo sa majkom, bez prisustva oca), mogu reći da to nije „lagana šetnja“, već puna trnja i izazova, ali na kraju je važno koliko si jak da sve to izneseš na pravi način i prihvatiš na jedan zdrav način „da nisi poželjan u nečijem životu“ i okreneš se nečemu što je dobro.
zato – ne trošite život nadajući se onima koji vas nisu hteli!
Iako je bolno odbijanje roditelja, ono je na neki način lekovito i poučno, a to je zato što vas nauči da budete jači i odlučniji, to je momenat kada vaše samopoštovanje jača. Ne molite nikada onoga ko vas je jednom odbacio, jer taj nema ni trunku saosećanja prema vama, jer da je imao nikada vas ne bi stavio u tu gde jeste. Zato, nemojte me mrzeti zbog mojih surovih reči, ali što pre shvatite da ste nepoželjni u nečijem životu, biće vam lakše da se oslobodite tereta prošlosti i okrenete se ka onim ljudima koji vas vole i poštuju. Krvna veza u tom slučaju ne znači ništa.
Poriv da tragamo za tim ko smo i šta smo postoji u nama, ali ponekad je bolje ne dirati ništa, ili kako reče moja sagovornica Z.M. “nekada je najbolje ne biti prisutan u nečijem životu”.
Moja majka me je zadržala
Nije ni mojoj majci bilo lako sa mnom tokom odrastanja, ali ni meni. Zaista bilo je teško na svim nivoima i izazovno. Bile smo uglavnom same nas dve. Mada, imale smo podršku njene majke, pradede i dela članova familije. „Šta je tu je, naše je!“
Iako je u detinjstvu bilo teško objašnjavati gde ti je tata, zašto nemaš njegovo prezime, kasnije objašnjavajući što ti je kolona prazna gde piše “ime oca” u matičnoj knjizi rođenih i slično, nekako čovek ojača i nastavlja da gazi jače.
Ipak, kada neko ostane sam u porodilištu kao napušteno štene, nema tih reči kojima bi se opisala težina te priče. Mada, makar je tu sigurno i zbrinuto. Kasnije, kao i sve u životu, sve je lutrija, možete proći sjajno sa svojim usvojiteljima, kao što možete biti nesrećni sa svojim biološkim roditeljima. Pravilo je da nema pravila, a život je ono što sami stvorite.
Moj otac je možda u pravu
Kada su se pre nekoliko godina meni lično dešavale teške životne situacije i kada sam bila toliko loše da nisam mogla iz kreveta ustati, imala sam želju da stupim u kontakt sa ocem. Zašto? Pa ne znam. Kad si slab, trebaju ti roditelji. Majka je bila uz mene, ali mi se u tom trenutku činilo da mi je otac potrebniji. Međutim, ni tada nije mario za mene. Ipak, sve dođe na svoje, i neko ko mi nije u krvnom srodstvu učinio je za mene više nego deset očeva.
Sada iz ove perspektive mogu potvrditi da nije roditelj onaj ko te stvori već onaj ko ti pruži ruku kad si slab i nauči kako da ideš kroz život. Moj biološki roditelj i ja ne možemo vratiti vreme unazad, i preći sve iznova. Baš kao što reče moja sagovornica „nas dve smo stranci“, tako je, i moj otac i ja smo stranci, i sada je zaista kasno. On nije priznao mene, a sada ja ne priznajem njega.
Nije mi žao godina i uzaludnog čekanja, ali mi je žao što sam idealizovala osobu koja mene ne zaslužuje. Zato, draga ostavljeno deco, ne razmišljajte i ne tražite one koji su vas napustili već živite sa onima koji su pored vas. Sada i odmah. Prošlost se ne može promeniti a budućnost je neizvesna. Nije važno ko su vam mama i tata, važno je ko ste vi.
IZVOR:BLIC.RS
About The Author
