U srpskim selima, još uvek se veruje da je pošten čovek najveće bogatstvo. Takav je bio i Igor – vredan, dobar i razveden – čovek koji je mislio da je ljubav možda zakasnila, ali ne i nestala, a onda je doživeo lom
„Znaš li ti, bre, s kim si spavala dok sam ja or’o i kop’o da vas prehranim?“
— viknuo je Igor, lomeći stolicu o pod uske dnevne sobe stare kuće u brdima iznad Užica.
Tog dana sve se promenilo.
Ali da bismo razumeli priču, moramo se vratiti godinu i po unazad.
Priča iz sela kod Užica koja se i danas šapuće po kafanama
U brdima iznad Užica, gde zima dolazi ranije, a ljudi još mere vreme po mirisu duvana i rasporedu berbe šljiva, dogodila se priča koja je ušla u lokalnu legendu. Priča o ljubavi koja je prešla granice, o veri u čoveka, i o izdaji koja je bolela dublje od svakog noža.
Zove se Igor. Imao je 52 godine kada je sve počelo.
„Nisam ja tražio princezu, već ženu da ćuti kad je vetar, i da peva kad se kuva pasulj.“
Igor Stanković živeo je sam. Posle razvoda, vratio se u porodičnu kuću na brdu iznad sela koje ima više koza nego stanovnika. Nije imao decu. Nije bio loš čovek – bio je jednostavan, od onih koji se smeju tiho i govore samo kad ima smisla. Radio je zemlju, gajio koze, imao jednu Ladu i starog psa Medu koji nije lajao, već samo pogledao kad je nešto sumnjivo.
Kao mnogi u njegovim godinama, bio je i na Fejsbuku. Tamo se javila – Arlinda, iz Skadra. Udovica. Crnokosa, oči boje meda. Delovala je pitomo. Imala je ćerku iz prvog braka – Leilu, 14 godina. Pisali su se svakog dana.
— „Ti si, Igore, miran čovek. Kod nas su muškarci svi teški. Ti me pitaš kako mi je dete, a ne šta nosim.“
— „Imaš li drva za zimu?“ pitao bi je on. „Kod mene je šuma, pa ako dođeš – nećemo se smrznuti.“
Tri meseca kasnije, s malo ušteđevine, s pasošima u džepu i nekoliko torbi, Arlinda i Leila su stigle u selo.
„Moj čovek. Moj muž.“
Kada su došle, selo je reagovalo sumnjičavo. „Šta će ti Albanka?“, „Šta ako te opljačka?“, „Šta ako ode čim se skrpi?“ – ali Igor nije slušao. Pravio je odštampane rasporede obroka, učio Leilu srpski, čak je uzimao dodatne poslove da bi im kupio telefon, garderobu, novu veš-mašinu.
Komšinica Ljubinka je rekla:
„Gledala sam ga kako češlja malu svaki dan pred školu. I kako joj pravi užinu. Nije bilo ‘tvoje-moje’. Govorio je: ‘Naša Leila’.“
Arlinda je, isprva, izgledala zahvalno. Spremala je hranu, čistila, sadila cveće ispod prozora. Govorila je po selu: „Igor je svetac. Moj čovek. Moj muž.“
I on je verovao u to.
Nije tražio mnogo. Samo iskrenost.
Počeli su znaci. Prvo tihi, pa sve glasniji.
Kasno noću, Arlinda bi često razgovarala na albanskom. Tiho. Jednom je Igor naišao u kuhinju i video kako gasi telefon čim je ušao.
— „S kim pričaš?“
— „Sa sestrom, tamo dole. Teško im je. Pitaju kad možemo nešto poslati.“
Drugi put je naišao na račun za slanje novca – 300 evra, iz njegove ušteđevine. Pitao je, ona je rekla:
— „Za bolesnu tetku. Mora na operaciju.“
Verovao je. Pravio se da ne vidi. Komšije su mu govorile:
„Igore, čuvaj se. Ti sve daješ, a znaš li šta ti se vraća?“ Ali kad voliš, ne čuješ ništa osim glasa onoga kog voliš.
„Iza štale je bio čovek. Ne moj čovek.“
Jednog jutra, dok je išao po drva, video je nešto što nije mogao da objasni. Muškarac, srednjih godina, izlazi iz pomoćne zgrade. Pogledali su se. Muškarac je potrčao niz voćnjak.
Tada mu je proradio instinkt.
Te noći, kad je Arlinda zaspala, uzeo je njen telefon.
Šifre nije bilo.
I ono što je video – promenilo ga je zauvek.
Razmenjivane poruke, eksplicitne slike, dogovori. Razni muškarci, iz okolnih mesta. Cena. Mesto. Vreme. Imena koja je znao.
„Sutra oko 16h, Igor tad ide do grada.“
„Mogu da glumim da sam tvoja žena, al’ daj još 50 evra.“
„Leila ne zna ništa, samo nemoj praviti buku.“
U tom trenutku, Igor nije mogao da diše. Seo je na stepenište, telefon u ruci, pas pored njega.
Sledećeg jutra, dok je sedela za stolom, pitao ju je:
„Arlinda… s kim si spavala u mojoj kući?“
Ona je ćutala.
„Nećeš da kažeš? Dobro… ja ću ti reći. Imam sve poruke. Sve sam video. Ti si meni došla, u ovu kuću, u ovu postelju – i donela sramotu.“
„Nisam htela… Trebalo nam je. Ti si dobar, ali nije dovoljno. Previše si miran za mene. Meni treba… više.“ „Više? A ja sam ti dao sve. I košulje, i hleb, i ćerku sam prihvatio! Više?“
Pogledao ju je. Bio je to prvi put da je mrzeo.
Zavrištao je, udario šakom o sto, prevrnuo stolicu.
— „S kim, bre?! S kim si spavala dok sam ja or’o i kop’o da vas prehranim?!“
Tišina.
— „S njima. Njima petoricom. I možda još jednim. I još nekim.“
Odlazak bez oproštaja
Sutradan, kad se vratio s brda, njih dve više nije bilo. Niti torbi, niti odeće. Samo papir na stolu:
„Ti si bio čovek. Više nego svi. Oprosti što nisam bila žena. Pružio si sve što si imao, ali meni nije bilo dovoljno“.
Nikada se više nisu javile. Navodno su otišle nazad u Albaniju. Leila je ostala u kontaktu s jednom školskom drugaricom, i rekla joj da se „nada da Igor ne mrzi dete zbog grehova majke“.
Igor danas ne priča mnogo. Po selu ide u čizmama, sa sekirom i psom. Ne priča o Arlindi. Ne kune je. Kaže:
„Nek je živa. Al’ neka nosi ono što je ostavila. A ja ću nositi ono što je ostalo.“
U špajzu drži fioku. U njoj – papiri Leiline škole, jedna fotografija u ramu, i poruka koju nikad nije bacio.
„Ti si jedini koji me je voleo bez interesa. I to mi je bilo strašnije od svih onih koji su me koristili.Ja na to nisam navikla“.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
