U srcu brdovitog kraja, u selu gde su tišina i šum vetra postali svakodnevica, priča porodice Timotijević i danas odzvanja kao primer nade i istrajnosti. U vremenu kada se sela prazne, kada mladi odlaze u gradove, a deca se retko čuju kako trče dvorištima, Radosav Timotijević uspeo je da promeni sopstvenu sudbinu – ali ne sam. U tome mu je pomogla žena iz druge zemlje, drugačijeg jezika, drugačijih navika – Albanka po imenu Zoge.
Nije tajna da se poslednjih godina sve više Srba, naročito iz udaljenih sela, odlučuje da potraži suprugu preko granice. Život na selu postao je suviše težak i suviše osamljen – malo koja devojka danas želi blato, štalu i svakodnevni fizički rad. Radosav je godinama posmatrao kako se njegovi vršnjaci žene ili odlaze u gradove, dok on ostaje sam. Bio je odlučan – želeo je porodicu, želeo je da iz njegove kuće opet odjekuje dečja graja.
Njegova potraga nije bila laka. Devojke iz okoline, iako dobre i poštene, nisu želele selo. Htele su asfalt, prodavnice i kafane, a ne njive i krave. Radosav ih nije krivio, razumeo je njihovu želju za lakšim životom. Ali znao je da on iz svojih brda ne može otići – zemlja mu je bila sve što ima.
Sudbina je umešala prste kada je u Čačku upoznao jednu Albanku koja mu je pokazala sliku svoje mlađe sestre, Zoge. Bez mnogo razmišljanja rekao je: „Ovo je ona prava.“ Otišao je u Albaniju, zaprosio je i doveo kući. Bio je to početak priče koja će promeniti ne samo njihov život, nego i celo selo.
Kada su stigli, njegovi roditelji nisu mogli da sakriju suze radosnice. Majka Jela i otac Slobodan presrećni su dočekali snaju, zahvalni što će im kuća ponovo biti ispunjena životom. Nedugo zatim, Zoge je dobila novo ime – Zorica – ime koje je postalo simbol topline i pripadnosti u novom domu. A ubrzo su se iz njihove kuće začuli i prvi dečji plačevi, posle godina tišine.
Zoge je u početku sve bilo strano – jezik, klima, teren. Dolazila je iz kraja gde zima gotovo da ne postoji, gde je more blizu, a ravnice beskrajne. Onda je stigla u Gornji Ojkovac, gde su planine nadvijene nad svakom kućom, a sneg zna da zatrpa do kukova. Ali ona nije posustala. „Beda tamo, beda ovde – navikla sam da se nema,“ govorila je često.
Naučila je jezik izuzetno brzo, i danas Radosav kaže da ga priča „za čistu peticu“. Naučila je i sve ono što život na selu traži – da muze krave, kuva sir, ore zemlju, kosi i plastira seno. Radila je rame uz rame sa mužem, bez žaljenja i bez reči kako joj je teško.
Bilo je dana kada bi zajedno uprezali volove, išli u šumu po drva, čistili puteve zatrpane snegom, vraćali se promrzli, ali srećni što sve mogu sami. Jedne zime, njihovo dete se teško razbolelo. Do puta su imali dva i po kilometra, sneg dubok do kolena. Radosav je nosio sina, ali se ubrzo umorio. Zoge je, iako trudna, uzela dete u naručje i požurila brže nego on. „Višem joj da ne sme, a ona samo kaže da majka ne ostavlja dete,“ priseća se Radosav.
Njihova ljubav i predanost porodici bila je snaga koja ih je držala. Dok su druga sela utonula u tišinu, njihova kuća bila je svetionik života. Ljudi su govorili: „To je ona kuća gde ima dece,“ kao da je to neko čudo. I možda jeste, jer u okolini je bilo sve manje dečjeg smeha, sve manje porodica koje ostaju na zemlji svojih predaka.
Rodili su troje dece – Bojana, Dobrivoja i Jovanu. Zaustavili su se na troje, ne zato što nisu želeli više, nego jer su uslovi surovi. Najbliža škola je sedam kilometara daleko, pola puta kroz šumu, a zimi putevi nisu prohodni. „Da ima puta, da ima škole bliže, imali bismo još dece,“ kažu Timotijevići, „ali ovako, teško je.“
Porodica Timotijević danas je simbol nade u kraju gde su mnogi odustali od života na selu. Zoge je ušla u ovu priču ne znajući šta je čeka, ali je postala stub porodice, žena na koju se oslanja muž, deca, pa čak i svekar i svekrva. Kada se priča o njoj, niko više ne kaže „Albankа“, nego „naša Zorica“, jer je postala deo zajednice srcem i delima.
Njena priča pokazuje da ljubav ne poznaje granice, jezik ni običaje. U svetu gde su mnogi zaboravili vrednost porodice, gde sela ostaju pusta, Zoge i Radosav su pokazali da je moguće sačuvati ognjište, čak i kada se čini da su sve nade izgubljene.
Oni nisu bogati, nemaju luksuz ni lagodan život, ali imaju nešto što se novcem ne može kupiti – ljubav, slogu i decu koja ispunjavaju dvorište smehom. Za njih je to najveće bogatstvo.
„Meni srce puno,“ kaže Radosav, „ali me duša boli što nema više dece unaokolo. Kad me spomenu, kažu ‘onaj što ima čeljad’, kao da je čudo što imam troje. A nekada su ovde kolevke ljuljale u svakoj kući.“
Njihova priča je podsetnik koliko je teško, ali i plemenito, odlučiti se za život na selu, odricati se, boriti se, stvarati porodicu u uslovima koje bi mnogi odbili. Zoge je pokazala hrabrost i snagu koja inspiriše.
Možda će jednog dana putevi biti prohodniji, škole bliže, sela punija dečje graje. Do tada, porodica Timotijević nastavlja da živi svoju priču – jednostavnu, ali veliku, jer su iznad svega izabrali ljubav i porodicu.
Život porodice Timotijević, iako ispunjen ljubavlju i toplinom, nije bez borbi. Svaki novi dan donosi nove izazove, ali i nove dokaze koliko je njihova odluka bila ispravna. Kada su se venčali, mnogi su sumnjali – govorili su da brak između Srbina i Albanke neće opstati, da je teško živeti na selu, da je jezik prepreka koju nije lako savladati. Danas, više od decenije kasnije, oni su dokaz da su ljubav i volja jači od svih granica.
Zoge često priča kako se na početku osećala izgubljeno. Nova zemlja, novi ljudi, drugačiji običaji. Nije razumela razgovore u komšiluku, bojala se da nešto ne kaže pogrešno, da ne uvredi. Ipak, Radosav je bio njena najveća podrška. Učio je albanske reči, ona srpske. Svako veče bi sedeli uz vatru, pričali, učili jedno drugo svojim jezikom i običajima. Malo po malo, reči su počele da dolaze same, a barijere su nestajale.
Uprkos siromaštvu i teškom radu, njih dvoje su naučili da se raduju malim stvarima. Ručak od domaće supe i svežeg hleba bio je praznik. Nova košulja, poklonjena jednom godišnje, bila je radost veća od bilo kakvog luksuza. Kad bi se deca smejala dok trče dvorištem, zaboravljali su na sav umor, na prohladne noći i kišu koja curi kroz stari krov.
Zoge nikada nije poželela da ode iz sela. Kaže da je naučila da dom nije mesto, već ljudi koji ga čine. Iako je odrasla kraj mora, sada se oseća najlepše kad stoji na brdu iznad svoje kuće, gleda kako sunce zalazi iza planina i zna da je tu njena porodica, njen svet.
Deca su odrasla uz vredne ruke roditelja. Bojan je nasledio očevu ljubav prema zemlji, Dobrivoje pomaže majci u štali, a mala Jovana obožava da sadi cveće sa njom u bašti. Radosav često kaže da je njihova najveća pobeda to što su decu naučili poštenju, radu i ljubavi, jer u današnjem vremenu to vredi više od bilo čega drugog.
Ipak, tuga i dalje postoji – tuga što su jedina porodica s troje dece u celom kraju. Radosav ponekad zastane na pragu kuće, pogleda put sela i tiho uzdahne. „Nekada je svaka kuća imala decu. Sad, kad te spomenu, kažu ‘to je onaj što ima čeljad’, kao da je to čudo, a ne prirodna stvar. To me boli.“
Njihova priča je podsetnik da su porodica, ljubav i vera u zajednički život vrednosti koje nikada ne bi smele da nestanu. Zoge i Radosav dokazuju da, uprkos svemu, prave vrednosti i dalje mogu da prežive – ali samo ako postoje dvoje ljudi spremnih da se bore jedno za drugo i za svoj dom.
About The Author
