Zovem se Dušanka, imam 38 godina i živim u Kanadi već skoro 12 godina. Došla sam ovde iz Niša kada mi je život dao priliku da radim i živim bolje. I uspela sam – završila dodatnu školu, zaposlila se kao medicinska sestra i stvorila sebi stabilan, miran život. Ali mir nije isto što i sreća. Mogu sve sama – mogu da platim račune, putujem, kupim sebi buket cveća, ali… ne mogu sebe zagrliti uveče kad se svetla pogase. I tu počinje ova moja priča.
Ovde sam da tražim nešto stvarno. Ne avanturu. Ne dopisivanje bez kraja. Ne laži i izgovore. Tražim muškarca koji zna šta znači biti oslonac. Ko ume da voli jednostavno, ali snažno. Ko se ne plaši da bude muškarac – ali i da pokaže emociju. Imam svoj stan, auto, posao. Nisam ovde da bih tražila papire, novac, ni sponzora. Jedino što tražim jeste osoba s kojom mogu podeliti život – bez maski, bez glume, bez kalkulacija.
Volim prirodu, šetnje uz jezero, dobar film u dvoje. Obožavam kuvanje, posebno domaću kuhinju – i da, pravim savršen burek. Uživam u sitnicama – kafica ujutru, iskren razgovor, topli dodir. Nisam manekenka, ali negujem sebe. Visoka sam 170 cm, imam smeđu kosu, zelene oči i osmeh koji kaže “biće sve u redu”. Nije mi važno kako izgledaš – važno mi je kako me gledaš. Želim upoznati muškarca između 35 i 50 godina, koji je spreman da gradi odnos, bilo da si u Kanadi, Srbiji, ili negde između. Danas je sve moguće kad postoji volja i emocija. Ne moraš imati sve – samo budi svoj i budi tu.
Ako si pročitao moj oglas i još si ovde – onda verovatno znaš da ovo nije klasično “dopisivanje iz dosade”. Ovde sam da nađem vezu, partnera, ljubav – nazovi to kako hoćeš, ali poenta je ista: dvoje ljudi, zajedno u svemu. Pa hajde da ti kažem iskreno, direktno – šta tražim. Ne tražim ni Apolona ni bankomat. Ne moraš imati skupe kola, trofejnu karijeru, ni savršen six-pack. Ali moraš imati srce. I još važnije – dušu. Treba mi muškarac koji zna da bude prisutan – i kad je teško, i kad je lepo. Ko ume da sasluša, ali i da kaže. Ko zna da ne beži kad naiđe prvi problem, već se bori, rešava i gura dalje.
Tražim muškarca između 35 i 50 godina, koji zna ko je i šta hoće. Ne tražim idealnog, već iskrenog. Ako si razveden – u redu. Ako imaš decu – poštujem. Ako si prošao mnogo – još bolje, to znači da si oblikovan iskustvom, a ne bajkama. Samo nemoj biti neko ko ne zna šta želi. Jer ja želim – partnera za život. Zauzvrat… šta nudim? Nudim ti ženu koja zna da voli. Ne volim igricama, ne foliram, ne menjam emocije kao košulje. Kad volim – volim jako. Biću ti vetar u leđa, rame kad si slab, oslonac kad padneš, i smeh kad ti je teško. Znam da kuvam, znam da se smejem i znam da ćutim kad treba. Umem da oprostim, ali ne i da zaboravim izdaju. Zato… poštenje na prvom mestu.
Mogu da budem tvoja mirna luka – ali ne tražim mornara koji će samo usidriti brod na kratko. Hoću da se gradimo zajedno – korak po korak. Da imamo naš svet, naše šale, naše planove. Možda ćeš pitati – a gde živim? Kanada, provincija Ontario. Ne, ne očekujem da se odmah preseliš. Ali očekujem da budemo iskreni jedno prema drugom – da znamo u kom pravcu idemo. Ako si u Kanadi – odlično. Ako si u Evropi – naći ćemo način. Ljubav ne zna za granice – zna samo za volju. Ako voliš šume, prirodu, mirna večernja druženja, ali i poneki ludi vikend, nasmejana si duša, i umeš da ceniš dobru ženu – veruj mi, ja sam tu.
Ako si se pronašao u ovim redovima, javi mi se. Nemoj pisati „kako si“ i čekati da ti vodim razgovor. Piši iz srca. Reci mi ko si, šta tražiš, gde si i šta sanjaš. Ako si nesiguran – ne troši vreme ni sebi ni meni. Ako si ozbiljan – otvori dušu i napiši poruku koja ima smisla. Neću odgovarati na prazne poruke, na uvrede, ni na gluposti. Ne tražim da me neko impresionira. Tražim da me neko razume. Ako to možeš – čekam te.
Možda se pitaš – zašto baš sada pišem ovaj oglas, zašto se baš sada odlučujem da tražim nekoga? Mogla sam i ranije, mogla sam i kasnije. Mogla sam da nastavim da ćutim, da radim, da nosim osmeh i da budem sama u tišini svog stana. Ali… dosta je bilo.
Dosta je bilo glume da je sve u redu kad nije. Dosta je bilo čekanja da mi život sam nešto donese. Vreme prolazi. A ja neću više da gledam unazad i pitam se „šta bi bilo da sam pokušala“. Želim da pokušam. Želim da dam sebi šansu. I želim da dam nekome šansu da me upozna – onako iskreno, bez šminke, bez lažne sigurnosti, bez fasade.
Znam da nisam jedina koja se ovako oseća. Ima nas još – ljudi koji se smeju među ljudima, a ćute pred zidovima kad se svetla ugase. Ljudi koji nose rane koje ne vide drugi. Ljudi koji znaju šta znači samoća. Ali ne ona površna, nego ona tiha, duboka, ona koja ne boli odjednom – nego te gricka iznutra, danima, godinama. Ako si i ti jedan od tih – razumećeš me. I možda ćeš poželeti da napišeš nešto. I možda ćemo jedno drugo izlečiti.
Ne tražim da mi lečiš prošlost. Samo želim da zajedno gradimo sadašnjost. Ja sam žena koja je prošla svoje – imala sam ljubav koja me izgradila, ali i onu koja me slomila. Imala sam dane kada sam verovala da me niko nikad neće voleti kako zaslužujem, ali sam preživela. I danas – ne tražim da me neko spasi. Samo tražim da me neko vidi. Stvarno vidi.
Imam snove. Možda ti deluju jednostavno – ali meni su veliki. Sanjam o tome da subotom ujutru zajedno pijemo kafu, da nedeljom šetamo bez plana. Sanjam da mi neko stavi ruku na leđa dok kuvam, da čitam knjigu dok ti gledaš utakmicu, da ćutimo zajedno bez nelagodnog tišine. Sanjam da starimo zajedno, ali da se smejemo kao da smo klinci. Sanjam o tome da imamo naše pesme, naše izraze, naše uspomene.
Znam da nije lako biti s nekim ko ima dubinu. Ko analizira, razmišlja, oseća više nego što pokazuje. Ali ako umeš da uđeš u tu dubinu, ako umeš da se ne bojiš osećanja, onda znaš da je to blagoslov, ne teret. Ja neću igrati igrice, neću se praviti hladna, neću se praviti nedostupna da bih bila „zanimljivija“. Ako mi se sviđaš – znaćeš. Ako ti verujem – osetićeš. Ako te zavolim – ne sumnjaj.
Zato i tebe molim – budi čovek koji zna da komunicira. Ko ume da kaže „nedostaješ mi“, ko ne ćuti kad je ljut, ko zna da izgradi most, a ne zid. Budi neko ko ne beži kad naiđe prva nesigurnost. Svi mi nosimo svoje nesavršenosti, ali s pravom osobom – to više nisu mane. To postanu delovi nas koje neko prihvata, čak i zavoli.
Ne tražim da se preseliš odmah. Ne tražim da menjaš život iz korena zbog mene. Tražim da budemo iskreni jedno prema drugom. Da znamo kuda idemo. Ako se povežemo, ako postoji nešto stvarno, onda će sve ostalo doći prirodno. Ljubav ne pita za kilometre kad duše prepoznaju jedna drugu.
Znam da ima muškaraca koji će samo pročitati i prevrnuti očima. Koji će reći „previše je ozbiljna“, „hoće da je neko voli, a ni ne zna me“, „previše emocija“. I to je u redu. Nisu svi za mene – i ja nisam za svakoga. Ali ako ti, koji ovo čitaš, osećaš da bi voleo da napišeš poruku… onda nemoj da ćutiš.
Piši mi. Reci mi ko si, kako živiš, šta ti nedostaje. Reci mi šta tražiš, i šta više ne želiš da trpiš. Reci mi da si umoran od praznih razgovora, od lažnih profila, od žena koje ne znaju da vole. Ako mi se javiš s iskrenom porukom – dobićeš iskren odgovor. Ne igram igrice, ne pravim se nedostižna, ne glumim damu koja čeka da joj se neko udvara danima. Ako kliknemo – hajde da pričamo. Ako ne – barem smo pokušali. Poštovaću svaku poruku koja dođe iz srca.
I još nešto – ne tražim sreću. Sreća je trenutak. Ja tražim smisao. A smisao je ono kad znaš da neko misli na tebe dok pada kiša. Da neko čuva tvoju fotografiju u telefonu i gleda je kad mu nedostaješ. Da neko planira dan tako da bude vremena i za tebe. Smisao je kad više ne moraš da igraš ulogu. Kad si ono što jesi – i neko te takvog voli.
Ako si TI taj – znaćeš. Osetićeš to dok čitaš. I nećeš zatvoriti ovu poruku bez da napišeš svoju.
Čekam je.
About The Author
