“Vera, odlazim zbog druge”: Rekao je moj muž ne sluteći da sam mu upravo ja namestila ljubavnicu

– Nataša? – upitah ga mirno.

Trgnuo se, panika mu je zasijala u očima.

– Kako znaš?

– Sergej, nisam slepa. Poslednja tri meseca letiš kao na krilima.

Spustio je kofer, ušao u dnevnu sobu i seo u svoju omiljenu fotelju – poslednji put.

– Vera, žao mi je. Jednostavno se tako desilo.

– Znam. Ljubav dolazi neočekivano.

Ustala sam i otišla do prozora. Sneg je padao napolju – tiho, mirno. Januar. Dobro vreme za promene.

„Zar se ne ljutiš?“ u njegovom glasu se čula zbunjenost.

– Da li bi trebalo da se ljutim?

– Pa… zajedno smo toliko godina. Naše dete…

– Anton ima sedamnaest godina. On je odrastao čovek. Razumeće.

Sergej je ćutao. Osetila sam njegovu zbunjenost – spremao se za suze, histeriju, ubeđivanje. Ali je dobio mirno prihvatanje.

– Vera, jesi li sigurna da si dobro?

Okrenula sam se ka njemu i nasmešila se.

– Super sam. Idi, Sergej. Nataša te čeka.

Ustao je i prišao koferu. Uhvatio se za ručku, ali je oklevao.

– Možda bi trebalo da razgovaramo? Hajde da razgovaramo o razvodu, imovini…

– Sutra. Idi danas. Počni novi život.

Izašao je. Čula sam kako su se vrata zalupila i kako se motor njegovog auta upalio.

Naslonila sam se na stolicu i uzela telefon.

– Zdravo, Nataša. Da, upravo je otišao. Ne, sve je prošlo savršeno. Hvala ti puno.

Sa druge strane, Nataša se nasmejala.

– Vera, ti si genije! Kako si došla na ovu ideju?

— Samo sam umorna. Od njegovog kukanja, nezadovoljstva i stalnih žalbi. Nije želeo da se razvede — kao, dete, samo je ponavljao – “šta će ljudi reći”. I zato — trebalo je da ode sam.

– I nije ti žao? Na kraju krajeva, prošlo je toliko godina.

– Nataša, poslednjih pet godina živim sa strancem. Koji je kritikovao sve – moj rad, moje kuvanje, moj izgled. Bilo bi šteta da ostane.

Sve je počelo pre četiri meseca. Sedela sam u kafiću sa prijateljicom Olgom, otvarajući joj dušu.

– Olja, ne mogu više. Svako veče je isto. Zašto supa nije slanija, zašto košulja nije kako treba ispeglana, zašto nisi mršavija…

– Onda se razvedite!

– Rekla sam mu to, a on neće ni da čuje…Stan je njegov, posao je njegov – i da se razvedemo ostaviće me bez ičega.

– Taj gad!

– Ne, on je samo pragmatičar. Zna da neću otići sama – Žao mi je našeg sina, gleda naš brak bez ljubavi, brak iz navike. Šta ako on oženi neku i napravi isti takav brak za sebe? Užas.

Olga je razmišljala o tome.

— Šta ako Sergej sam ode?

– Gde? Kod mame? Ona će ga vratiti.

— Drugoj ženi.

Nasmejala sam se.

– On? On je sav za posao. Dođe kući i ode za računar. Gde će naći ženu?

– Šta ako mu je mi namestimo?

Pogledala sam svoju prijateljicu. Bila je ozbiljna.

– Šta mi predlažeš – da mužu nađem ljubavnicu?

– Zašto da ne? Pronađi pravu ženu, upoznaj je, stvori uslove…

Olja, ti kao scenario da pišeš. Ne ide to tako..

– Ženo ne možeš više živeti pod tim uslovima – očajno vreme zahteva očajne mere.

Razmišljala sam o tome. Ideja je bila luda. Ali…

– A gde mogu da nađem takvu ženu? Ko bi pristao na ovu avanturu?

— Imam prijateljicu. Natašu. Glumicu. Ili bolje rečeno, pokušavala je da bude. Sada je bez posla, nema novca. Za dobru platu će igrati zaljubljenu ženu.

– Olja, to je sve….

– Šta? Obmana? A on te ne vara? Obećao je da će te voleti i čuvati – gde je ljubav? Gde je briga?

Bila je u pravu. Poslednji put kada je Sergej rekao da me voli… ne sećam se ni kada.

„Hajde da je barem upoznamo“, predložila je Olja. „Videćeš pa ćeš odlučiti.“

Nataša se ispostavila kao fina žena od oko trideset pet godina. Nije lepotica, ali je privlačna. Inteligentne oči, prijatan osmeh.

– Vera, razumem tvoju situaciju. Bila sam u sličnoj. Samo što je moj bivši upravo otišao – zbog mlađe žene.

– I slažeš se, mislim, odigrala bi ovu ulogu?

— Za novac, da. Moram da platim stan, imam nešto. A ovde, samo treba da se pretvaram da sam zaljubljena. Igrala sam takve uloge.

– Ali to je najmanje nekoliko meseci!

— Slobodna sam. Nema posla u pozorištu, neće me tražiti na kastinge — godine me već stižu.

Razgovarali smo o detaljima. Sedamdeset hiljada mesečno plus bonus kada Sergej ode. Imala neki novac uštekan, Sergej nije znao za njega.

„Kako ćemo se upoznati?“ upita Nataša.

– Sergej ide u teretanu utorkom i četvrtkom. Kreni tamo.

– To je sve? Samo u teretani?

– Ne. Potrebna nam je neka priča. Na primer, ti si menadžer prodaje, tražiš ljude, novo tržište. Sergej se bavi snabdevanjem građevinskim materijalom.

– Pametan. Zajednički interesi.

– I još nešto. Usamljena si, umorni od samoće, sanjaš o porodici.

– Klasično. Muškarci to vole – da budu spasioci.

Prvi sastanak je prošao savršeno. Nataša se „slučajno“ našla na traci za trčanje pored Sergeja. „Slučajno“ je ispustila flašu vode. On ju je podigao i počeo je razgovor.

Uveče je Sergej bio živahan.

– Možeš li da zamisliš, upoznao sam zanimljivu ženu u teretani. Ispostavilo se da radi u našoj oblasti!

– Stvarno? – glumila sam interesovanje. – Mlada?

– Ne, naših godina. Ali tako energična, pozitivna.

Prva udica je zabačena.

Od tada se Nataša ponašala profesionalno. Sastanci u teretani su postali redovni. Zatim, slučajni susret u kafiću blizu Sergejeve kancelarije.

– O, Sergej! Kakva slučajnost! Da li i ti ovde piješ kafu?

Dve nedelje kasnije već su pili kafu zajedno.

Sergej se menjao pred našim očima. Počeo je da brine o sebi – kupio je novu kolonjsku vodu, novu odeću. Počeo je kasnije da dolazi kući.

“Zašto kasniš?”, pitala sam ga jednog dana.

„Ima puno posla“, odgovorio je ne gledajući me u oči.

Nataša je izveštavala nedeljno.

– Vera, on se zaljubljuje. Priča o tebi, žali se.

— Na šta se on žali?

— Na sve. Što ga ne razmeš, što ste se ohladili jedno od drugog, što živite kao komšije.

— Klasika.

– Da. Takođe kaže da ostaje sa tobom samo zbog sina.

– Baš je plemenit.

– Vera, možda bi trebalo da ubrzamo proces? Mogu da glumim strast, da priznam ljubav.

– Ne. Neka to sam uradi. Trebalo bi da misli da je to njegova odluka.

Prekretnica je došla dva meseca kasnije. Sergej se vratio kući pijan – prvi put posle mnogo godina.

„Gde si bio?“ upitah ga mirno.

„Sa prijateljima“, promrmljao je.

Ali znala sam – on je bio sa Natašom. Napisala je da je pristao da izađe sa njom.

-Idi u krevet. Sutra je subota, malo ćeš se naspavati.

Pogledao me je mutnim pogledom.

– Vera, dobra si. Ali mi… mi se ne volimo?

– Idi u krevet, Sergej.

Ujutro se izvinio.

– Izvini zbog juče. Preterao sam.

– Dešava se.

– Vera, možda bi trebalo da razgovaramo? O nama?

– Šta da kažem? Živimo i odgajamo sina.

– I to je to? A sreća?

– Sergej, imaš skoro pedeset godina. Kakva sreća?

Videla sam kako se trznuo. Nataša ga je udarila tamo gde ga je najviše bolelo – njegov strah od starosti.

— Život se ne završava u pedeset i nekoj!

– Naravno. Samo se nastavlja.

Otišao je, zalupivši vratima. A ja sam se osmehnula. Sve je išlo po planu.

Vrhunac je došao tokom novogodišnjih praznika. Sergejeva korporativna žurka. Rekao je da će ići sam – tamo će mi biti dosadno.

Ali znala sam da će i Nataša biti tamo. Navodno sa prijateljicom koja radi u njihovoj firmi.

U tri sata ujutru Sergej se vratio. Seo je i sipao sebi votku.

„Zar ne spavaš?“ upitao me je kada me je video.

— Čitala sam knjigu. Kako je bilo na zabavi?

– Dobro.

Tišina. On je pio, ja sam čekala.

– Vera, upoznao sam ženu.

– Mladu?

– Ne. Naših godina. Ali ona… ona je drugačija. Živahna, vesela. Želim da živim sa njom.

– I šta?

– Ne znam. Zbunjen sam.

– Sergej, odgovori iskreno. Da li želiš da budeš sa mnom?

Dugo je ćutao. Onda je odmahnuo glavom.

– Ne. Izvini, ali ne. Postali smo previše različiti.

– Pa šta je onda pitanje? Idi kod nje.

– A  sin?

– On će razumeti. On je pametan momak.

– A ti?

– Mogu to da podnesem. Oduvek sam.

Ustao je i prišao mi.

– Vera, jesi li stvarno tako mirna povodom ovoga?

– Kako drugačije? Držati silom sve? Koja je svrha?

– Ali toliko godina…

– Tačno. Mučimo jedno drugo toliko godina. Dosta.

Posle Nove godine, Sergej je doneo odluku. Nataša je sjajno odigrala završnicu – prikazala je sumnje, strah od uništenja porodice.

– Sergej, ne mogu! Imaš ženu, sina!

– Nataša, volim te! Prvi put posle mnogo godina se osećam živo!

Rekla mi je, jedva suzdržavajući smeh.

– Vera, on je baš kao dečak! Cveće, pokloni, zaveti večne ljubavi!

– Odlično. To znači da finale uskoro dolazi.

– Da. Sutra ću postaviti ultimatum – ili se on razvodi, ili raskidamo.

– Pametna devojka. Zaslužuješ bonus.

I tako, Sergej je otišao. Sa koferom, sa patetikom, sa osećajem sopstvene hrabrosti.

Pozvala sam sina, noćio je kod prijatelja.

– Sine, tvoj tata nas je napustio.

– Stvarno? Konačno!

– Antone!

– Mama, dosta je. Video sam kako se ne podnosite. Iskreno, drago mi je.

– Je li to istina?

– Naravno! Možda ćeš konačno živeti normalan život. Bez njegovog stalnog kukanja.

Imam pametnog sina. On je baš kao ja.

Prošla je nedelja. Sergej je došao da razgovara o razvodu. Izgledao je srećno – praktično je sijao.

– Vera, hvala ti što nisi pravila scenu.

– Nema na čemu. Kako je tvoja Nataša?

– Odlično! Iznajmićemo stan, planiramo budućnost.

– Drago mi je zbog tebe.

Razgovarali smo o uslovima. Stan ostaje kod njega, ali on meni plaća polovinu cene. Alimentacija za Antona. Sve je civilizovano.

– Vera, mogu li da te pitam nešto?

– Pitaj.

– Zar se stvarno ne ljutiš?

– Sergej, oboje smo bili nesrećni. Sada imamo priliku da to popravimo.

– Jesi li i ti nekoga upoznala?

– Još ne. Ali život je preda mnom.

Otišao je srećan. A ja sam pozvala Natašu.

– Koliko još možeš da izdržiš?

– Oko tri meseca, kako je dogovoreno. Onda ću početi da glumim razočaranje. Previše je dosadan, sav zaokupljen poslom, romantika je nestala.

– Ne preteruj. Neka misli da se jednostavno nismo slagali.

– Vera, ti si luda žena!

– Ne. Samo sam umoran. Od besmislenog braka.

Tri meseca kasnije, Nataša je majstorski inscenirala raskid. Suze, ali bez histerije. Kajanje, ali bez optužbi.

– Sergej, previše smo različiti. Mislila sam da mogu, ali… žao mi je.

Bio je ubijen u pojam. Pozvao me je i izlio mi dušu.

– Vera, otišla je! Rekla je da nismo jedno za drugo!

– Izvini.

– Ne razumem! Sve je bilo dobro!

– Sergej, dešava se. Ljudi greše.

– Ali ja sam te ostavio zbog nje!

– I postupio si ispravno. Oboje smo bili nesrećni.

– Ali sada sam sam!

– I slobodan si. Možeš tražiti pravu ljubav.

Zaćutao je. Zatim je tiho upitao:

– Vera, možda bi trebalo da pokušamo ponovo?

– Ne, Sergej. Taj voz je otišao.

– Ali…

– Srećno ti bilo.

Prekinula sam vezu. Duša mi je bila laka.

Prebacila sam Nataši obećani bonus – sto hiljada.

– Vera, hvala ti! Spasila si me! Sada mogu mirno da tražim posao!

– Hvala tebi puno, odigrala si maestralno.

– Znaš, čak mi ga je bilo i žao. Nije loš, samo je… nekako prazan.

– Da. Baš tako. Zato nismo bili jedno za drugo.

Prošla je godina. Razvod je bio okončan. Dobila sam novac za stan, kupila mali dvosoban stan. Anton je upisao fakultet.

Sergej pokušava da izgradi lični život. Ide na sajtove za upoznavanje, upoznaje žene. Za sada, bez uspeha.

Ponekad zove. Žali se na usamljenost.

– Vera, šta misliš da nije u redu sa mnom?

– Sergej, samo još nisi upoznao onu pravu.

– A ako se je nikad ne sretnem?

– Hoćeš. Ili ćeš naučiti da budeš srećan sam.

A ja? Upoznala sam Mihaila. Na kursu italijanskog jezika – oduvek sam sanjala da ga naučim. On je učitelj, udovac. Smiren, ljubazan, sa odličnim smislom za humor.

Ne žurimo. Sastajemo se, šetamo, razgovaramo. Bez drame, bez strasti. Samo dvoje odraslih koji su srećni zajedno.

Juče je Anton rekao:

– Mama, ti baš sijaš! Jesi li zaljubljena?

– Možda jesam.

– Super! Zaslužila si!

– A tata?

– A šta je sa tatom? On je sam izabrao. Uzgred, znaš šta je smešno?

– Šta?

– Žalio mi se da Nataša nije onakva kakva izgleda. Glumila je, kaže.

Osmehnula sam se.

— Svi igramo uloge, sine.

– I ti takođe?

– Dugo sam igrala ulogu srećne supruge. Sada učim da budem svoja.

– I kako?

– Znaš, ispostavilo se da je ovo mnogo zanimljivije.

Anton me je zagrlio.

– Mama, drago mi je što si se razvela. Stvarno.

-I meni sine, i meni…

I istina je. Ponekad, da biste počeli da živite, morate da se oslobodite onoga što vas sputava. Čak i ako to znači da koristite malo trikova.

Na kraju, Sergej je dobio ono što je želeo – slobodu. A ja sam dobio ono što sam želela – slobodu od njega.

Svi pobeđuju.

Čak i Nataša, koja je zarađenim novcem dobila odskočnu dasku.

Život je neverovatna stvar. Ponekad zahteva nekonvencionalna rešenja.

I znaš šta? Ne žalim ni za čim. Apsolutno ne žalim.

IZVOR;STIL.KURIR.RS