Ruska umetnica Nu (32) predstavila je u jednoj beogradskoj galeriji performans pod nazivom „Hitna potraga“, u okviru kojeg je sa publikom podelila ličnu priču o životnim izborima, identitetu i promenama kroz koje je prošla. Kroz ovaj umetnički čin otvorila je teme koje su istovremeno intimne i društveno relevantne, a koje se tiču odnosa, sigurnosti i osećaja pripadnosti u savremenom svetu.
U opisu fotografija nastalih tokom performansa, Nu je navela da njen dosadašnji životni put nikada nije bio usmeren ka tradicionalnom shvatanju partnerstva ili porodice. Dugo je verovala da brak i klasična porodična struktura nisu deo njenog ličnog identiteta. Međutim, suočena sa složenim životnim okolnostima, njen pogled na ove teme se vremenom promenio.
Performans „Hitna potraga“ dodatno je privukao pažnju javnosti jer je umetnica pozvala publiku da simbolično učestvuje u njenoj potrazi za životnim partnerom. Ovaj poziv nije bio doslovan oglas, već umetnički alat kojim je želela da pokrene dijalog o pritiscima, strahovima i potrebama savremenog čoveka, naročito u kontekstu migracija i društvene nestabilnosti.
„Moje ime je Nu, imam 32 godine i tražim muža“, započela je svoju ispovest tokom performansa. U nastavku je objasnila da se godinama identifikovala kao feministkinja i da je svesno odbacivala patrijarhalne obrasce koji nameću brak i porodicu kao obavezu za žene. Kako je istakla, nikada joj nije bio blizak koncept nuklearne porodice, niti je smatrala da lična sloboda mora da bude ograničena tradicionalnim normama.
Tokom ranijih faza života, Nu je eksperimentisala sa različitim oblicima emocionalnih i partnerskih odnosa, verujući da joj takav pristup više odgovara. Ipak, iskustvo joj je pokazalo da se njene potrebe vremenom menjaju. Ono što joj je nekada delovalo kao sloboda, kasnije je počelo da gubi smisao u kontekstu novih životnih izazova.
Poseban naglasak u svom obraćanju stavila je na iskustvo emigracije. Preseljenje u drugu zemlju, suočavanje sa neizvesnošću, administrativnim problemima i odsustvom stabilne društvene mreže uticali su na njen osećaj sigurnosti. U takvim okolnostima, kako je navela, prirodno se javlja potreba za osloncem i poverenjem.
„U emigraciji, u nestabilnosti i strahu za sebe i svoju budućnost, želiš da pronađeš nešto ili nekoga na koga možeš da se osloniš“, rekla je umetnica, naglašavajući da ta potreba ne mora da bude u suprotnosti sa ličnim uverenjima, već da predstavlja prilagođavanje realnim životnim okolnostima.
Performans Nu nije bio usmeren na provociranje senzacionalizma, već na iskreno preispitivanje sopstvenih stavova i društvenih očekivanja. Njena priča otvorila je prostor za razumevanje činjenice da se identitet, potrebe i životni prioriteti menjaju, i da je u redu preispitivati ranije odluke bez osećaja poraza ili odricanja od sebe.
Kroz „Hitnu potragu“, Nu je pokazala da savremena umetnost može da bude snažan medij za ličnu refleksiju i društveni dijalog, posebno kada se bavi univerzalnim temama poput sigurnosti, pripadnosti i ljudske bliskosti u vremenu globalne nesigurnosti.
U nastavku performansa, publika je imala priliku da se aktivno uključi kroz razgovor, pitanja i simbolične gestove podrške. Taj segment događaja dodatno je naglasio osnovnu ideju rada – da potraga za stabilnošću i razumevanjem nije isključivo individualni proces, već iskustvo koje se oblikuje kroz zajednicu i međuljudsku interakciju. Nu je istakla da joj nije bila namera da ponudi gotove odgovore, već da otvori prostor za razmišljanje i iskren dijalog.
Reakcije publike bile su različite, ali pretežno empatične. Neki posetioci su u njenoj priči prepoznali sopstvene dileme, dok su drugi performans doživeli kao kritiku savremenog društva koje pojedinca često ostavlja bez jasnih oslonaca. Upravo ta raznolikost tumačenja bila je, prema rečima umetnice, jedan od glavnih ciljeva rada – pokazati da ne postoji univerzalni model ispravnog života.
Nu je tokom razgovora naglasila da promena stava prema braku i partnerstvu ne znači odricanje od ranijih uverenja, već njihovu nadogradnju. Kako je objasnila, ideologije i lični identiteti nisu statični, već se razvijaju u skladu sa iskustvima i okolnostima. U tom smislu, njen performans može se posmatrati kao dokument jednog trenutka u životu, a ne kao konačan zaključak.
