Ispovest žene koja je u sopstvenoj kući zatekla muža u situaciji koju nikada neće zaboraviti nosi snažnu dozu šoka i neverice.
Tišina na spratu bila je gotovo nepodnošljiva. Znala sam da je moj muž kod kuće. Njegov automobil stajao je ispred kuće, ne u garaži, što je značilo da je tog dana stigao ranije. I ja sam završila obaveze ranije nego obično. Sve se poklopilo savršeno i, puna elana i radosti, gotovo sam poletela nazad kući.
Provirila sam u kuhinju – prazna. Dnevna soba – takođe. Prošla sam hodnikom i zastala. Preko puta bila je muževljeva kancelarija. Vrata su bila blago otvorena, pa sam pomislila da radi. Osmehnula sam se i, prolazeći pored ogledala na zidu, rešila da sredim kosu i šminku.
Pogled mi se zaledio na odrazu. Zavesa na prozoru se podigla od promaje, a nalet vazduha širom je otvorio vrata kancelarije, kao da mierno želi da mi pokaže ono što se nalazi unutra. I tada sam ugledala njega. Bogdan je stajao okrenut leđima – bez odeće.
Najpre sam videla njegova leđa, zatim snažne noge. Um mi je odbijao da registruje ono najvažnije.
foto: Shutterstock
Sklopila sam oči i prekrila lice rukama, panično odmahivala glavom, ubeđujući sebe da je to samo odraz, optička varka ili ružan san.
„Ne… ne… to nije moguće“, izgovorila sam bez glasa, pokušavajući da smirim drhtave prste.
Polako sam sklonila ruke i okrenula se, oslanjajući se o zid kako se ne bih srušila. Tada sam primetila savršeno sređene nokte na stopalima druge žene.
Pedikir? U tom trenutku sam se zapitala da li gubim razum – kako uopšte mogu razmišljati o takvoj sitnici dok se moj brak raspada pred očima?
Skupila sam snagu i krenula ka kancelariji. Srce mi je lupalo, telo se treslo, usta su mi bila suva. Svaki korak bio je borba između razuma i želje da sve bude laž. Ali što sam bila bliže, prizor je bio jasniji.
Naglo sam udahnula. Zvuk je bio dovoljan da se Bogdan okrene. Pogled mu je bio pun besa, vilica zategnuta.
– Šta tražiš ovde? – procedio je.
– Bogdane… šta se dešava? Zašto? – reči su izlazile bez reda.
– Izlazi odmah i zatvori vrata! – viknuo je.
Noge su mi klecale, suze su navirale. Moj svet se raspadao u toj sobi. Sve u šta sam verovala urušilo se u jednom trenutku.
Skinula sam burmu i bacila je prema njemu. Spretno ju je uhvatio i stisnuo u šaku.
– Pokajaćeš se – rekao je hladno.
Nisam marila. Glava mi je pucala, srce kao da je stalo. Okrenula sam se i krenula ka izlazu.
– Dušo, probaj prsten – čula sam njegov glas, sada nežan.
Okrenula sam se zbunjeno. Devojka je ustala, duga kosa joj se prosula niz leđa. A onda sam shvatila – lice mi je bilo poznato. Bila je to moja rođaka, koja je navlačila moju burmu.
– Velika je, bojim se da je ne izgubim – nasmejala se. – Želim novu.
– Dobićeš novu, kraljice – rekao je i pogledao me ravnodušno. – Zašto si još tu?
Okrenula sam se, vid mi se zamutio, uhvatila sam se za ormar i izgubila svest.
Probudila sam se uz jak miris amonijaka.
– Ne želim to – promrmljala sam i otvorila oči.
Ispred mene je bio Bogdan, zabrinutog izraza.
– Kako si? Da zovemo lekara?
– Zašto sam u krevetu? – pitala sam zbunjeno.
Bila sam u našoj spavaćoj sobi. Sve je izgledalo isto: cveće u vazi, ogrtači u kupatilu, tišina doma. Kao da se ništa nije dogodilo.
Okrenula sam glavu ka mužu. Usne su mu bile natečene.
Od poljubaca?
IZVOR: Stil / Kurir / RS
