Razvod roditelja je, prema mišljenju stručnjaka, jedan od najtežih i najstresnijih događaja u odrastanju – odmah posle gubitka bliske osobe. Iako svako dete na razvod reaguje drugačije, posledice se često osećaju godinama kasnije.
Posebno je osetljiv period adolescencije, kada mladi još nemaju dovoljno emotivne zrelosti da razumeju razloge zbog kojih se porodica raspada. Devojke u tom periodu češće razvijaju tugu, nesigurnost i anksioznost, dok su mladići skloniji burnim reakcijama i prkosnom ponašanju.
Jedna ispovest iz Banjaluke pokazuje koliko takve rane mogu da utiču na odluke koje se kasnije duboko kaju.
Jasmina danas ima 27 godina i na jednom forumu je podelila svoju životnu priču. Otkrila je da je sa samo 19 godina napravila potez koji je, kako sama kaže, slomio njenu majku – a nju pratio osećaj krivice do danas.
Njeni roditelji su se razveli kada je imala 16 godina. Brak je, prema njenim rečima, bio ispunjen stalnim svađama i finansijskim problemima. Odrasla je u porodici u kojoj su tenzije bile svakodnevica, a razvod je, iako bolan, doneo mir u kuću.
Ipak, Jasmina priznaje da je za sve potajno krivila majku.
Nakon razvoda, otac je ubrzo započeo novi život, dok je ona ostala sa majkom i bratom. Iako je u stanu konačno zavladao mir, njoj je najviše nedostajao otac. Uz to, stalni komentari rodbine dodatno su učvršćivali njen stav da je majka „mogla više da trpi“.
Godinama je verovala da će se roditelji jednog dana pomiriti.
Sve se promenilo kada je primetila da se njena majka zbližava sa kolegom sa posla – nekoliko godina mlađim kuvarom, koji je tek počeo da radi u porodičnom restoranu. Jasmina je ubrzo primetila promene u majčinom ponašanju i shvatila da se rađa nova emotivna veza.
Umesto da to prihvati, odlučila je da pokuša da je spreči.
Počela je često da dolazi u restoran, ostajala do kasno i bila u stalnom kontaktu sa majčinim kolegom. Vremenom je pogrešno protumačila njegovu pažnju i, kako sama priznaje, svesno ušla u odnos sa njim – sa jednom jedinom namerom: da ga udalji od svoje majke i uništi svaku šansu da njih dvoje započnu zajednički život.
Majka je sve primetila.
Nije pravila scene, nije postavljala pitanja i nije osuđivala. Samo joj je, u jednom trenutku, tiho rekla da pazi na sebe. Jasmina tada priznaje da je to doživela kao pobedu.
Veza sa tim muškarcem trajala je kratko. Nisu imali ništa zajedničko i vrlo brzo su se razišli. On je napustio posao i preselio se u drugi deo grada, a o toj temi se u porodici više nikada nije govorilo.
Godine su prolazile. Jasmina je završila fakultet, odselila se iz porodičnog stana i započela sopstveni život. Sve je ostalo zakopano – do noći uoči njene svadbe.
Dok su gledale stare fotografije, naišle su na sliku restorana i zaposlenih, među kojima se u pozadini video i taj muškarac. Tada joj je majka prvi put, mirnim glasom, rekla rečenicu koja ju je potpuno slomila:
da ju je taj čovek zaprosio i da su planirali brak.
Jasmina je tada zaplakala i zatražila oproštaj. Majka joj je rekla da je odavno sve ostavila iza sebe i da je život odveo tamo gde je trebalo.
Ali, kako sama priznaje – ona sebi još nije oprostila.
„Zbog svoje mladalačke oholosti, ljubomore i potrebe da vratim prošlost, uskratila sam majci šansu za novu ljubav“, napisala je.
Njena ispovest izazvala je burne reakcije na forumu – jedni su pokazali razumevanje za zbunjenost i emotivni haos tinejdžerskih godina, dok su drugi otvoreno osudili njen postupak.
Istina je jednostavna i pomalo surova:
razvod roditelja ne prestaje onog dana kada se papiri potpišu – posledice se često rešavaju godinama kasnije, kroz pogrešne odluke, potisnutu ljutnju i tihe porodične rane koje se ne vide spolja.
U nastavku svoje objave, Jasmina je pokušala da objasni zašto je tada mislila da radi „pravu stvar“, iako danas jasno vidi koliko je njena procena bila pogrešna.
Kako kaže, u tim godinama nije znala da razdvoji sopstvenu bol zbog razvoda od stvarnog života svoje majke.
„Imala sam utisak da mi neko krade porodicu po drugi put. Prvo razvod, pa nova žena mog oca, a onda i novi muškarac pored moje majke. U mojoj glavi to je značilo da ja gubim sve ono što sam imala pre. Nisam razmišljala o tome da ona ima pravo na svoj život. Razmišljala sam samo o tome kako da vratim staru sliku porodice, iako ta slika realno nikada nije bila srećna“, priznala je.
Dodaje da je tada živela u uverenju da dete ima pravo da utiče na život roditelja ako misli da ih „štiti“.
Danas, sa ove distance, shvata koliko je to bila opasna iluzija.
„Nisam ja štitila nikoga. Nisam štitila ni majku, ni oca, ni sebe. Samo sam produžavala svoju tugu i ljutnju i pretvarala ih u nešto ružno. Najteže mi pada to što sam u toj borbi potpuno zaboravila da je moja majka žena, a ne samo majka“, napisala je.
Posebno je, kaže, boli način na koji je majka sve to podnela – ćutanjem.
Tek mnogo kasnije shvatila je da to ćutanje nije značilo ravnodušnost, već pokušaj da sačuva ćerku od još većeg osećaja krivice.
„Danas sam i sama blizu njenih godina iz tog perioda. Imam muža, planove, želje, strahove. I tek sada razumem koliko je moralo da boli kada gleda sopstveno dete kao prepreku sopstvenoj sreći, a da pritom nema pravo ni da se naljuti“, navodi Jasmina.
Ona otvoreno priznaje da je godinama potiskivala taj događaj, ubeđujući sebe da se radi o kratkoj, beznačajnoj epizodi.
Međutim, istina ju je sustizala u trenucima kada je i sama razmišljala o porodici, deci i budućnosti.
„Najveći strah mi je da jednog dana ne ponovim isti obrazac – da iz sopstvenih nesigurnosti pokušam da kontrolišem život svog deteta, ili da dozvolim da moje dete upravlja mojim. Granica mora da postoji, koliko god da boli.“
U nastavku ispovesti, Jasmina je priznala i da nikada nije razgovarala sa ocem o svemu što se desilo.
Kako kaže, odnos sa njim se godinama popravljao, ali ona nikada nije imala snage da mu ispriča kakvu je ulogu imala u majčinom emotivnom slomu.
„Možda jednog dana skupim hrabrost. Za sada, jedino što mogu jeste da se trudim da budem iskrenija prema sebi.“
Na kraju poruke uputila je i kratku, ali jasnu poruku mladima koji prolaze kroz razvod roditelja.
„Nemojte donositi velike odluke dok ste povređeni. Nemojte pokušavati da popravljate život svojih roditelja umesto njih. To nije vaša uloga. Vaša jedina obaveza je da sačuvate sebe.“
Ova priča, iako ekstremna, ogoljava jednu stvar koju mnogi nerado priznaju – deca razvod često doživljavaju kao ličnu izdaju i pokušavaju da povrate kontrolu nad situacijom na pogrešne načine.
Stručnjaci godinama upozoravaju da potisnuta ljutnja kod adolescenata vrlo lako prelazi u autodestruktivne ili manipulativne obrasce ponašanja, naročito kada nema otvorene komunikacije u porodici.
U Jasmininom slučaju, niko je nije pitao kako se zaista oseća. A ona, s druge strane, nije znala kako da kaže da je povređena.
Rezultat je bio niz pogrešnih izbora koji su na kraju ostavili najviše posledica upravo na osobi koju je najviše volela.
Njena ispovest ne traži opravdanje – već razumevanje.
I što je možda najvažnije, podseća na jednu jednostavnu, ali često zaboravljenu činjenicu:
deca ne mogu i ne treba da popravljaju brakove, niti da odlučuju o ljubavi svojih roditelja.
To nije teret koji bi iko u tim godinama smeo da nosi.
