Svi su pričali o uspešnom stolaru Veljku, ali ono što je doživeo od supruge i dece najviše ga je zabolelo
Veljko iz Valjeva odrastao je uz stolarski zanat. Još kao dečak pomagao je ocu u radionici i učio kako se od drveta može napraviti nešto korisno i trajno. Nije imao potrebu da se dokazuje titulama – verovao je da se čovekov uspeh vidi po onome što svojim radom stvori.
Godine rada donele su mu iskustvo i poslovnu sigurnost. U jednom trenutku odlučio je da sreću potraži u Austriji, gde je pokrenuo sopstvenu stolarsku firmu. Posao je postepeno napredovao, kompanija se širila, a Veljko je uspeo da izgradi stabilan život.
Ipak, uprkos poslovnom uspehu, nedostajala mu je porodica.
U Austriji je upoznao Elzu, advokaticu koja je bila obrazovana, ambiciozna i ostvarena u svom poslu. Imala je srpsko poreklo sa očeve strane, ali je odrastala u Austriji i nije govorila srpski jezik.
Njih dvoje su se brzo zbližili. Veljka je privukla njena inteligencija, dok je ona cenila njegovu energiju i poslovnu upornost. Posle nekoliko godina veze odlučili su da se venčaju.
U početku je sve izgledalo kao ostvarenje njegovih želja.
Dobili su dvoje dece, a Veljko je bio uveren da je konačno pronašao mir koji je dugo tražio.
Međutim, vremenom su počele da se pojavljuju razlike koje ranije nisu bile toliko očigledne.
Njoj je smetalo ono što je njega činilo ponosnim
Elza je počela drugačije da gleda na njegov posao.
Veljko je bio ponosan na to što je od zanata napravio uspešan posao, ali njegova supruga navodno nije delila isti odnos prema njegovoj profesiji. Posebno joj je smetalo što je nakon posla često dolazio kući u radnoj odeći i sa tragovima svakodnevnog rada na garderobi.
Za Veljka je to bio znak da je pošteno zaradio ono što porodica ima.
Za nju je, kako je on doživljavao, to postajalo razlog za nezadovoljstvo.
Vremenom su komentari počeli da se pojavljuju i pred decom. Umesto da se njegov trud predstavlja kao nešto vredno poštovanja, Veljko je imao osećaj da se njegov zanat omalovažava.
Najviše ga je bolelo kada bi deca počela da ponavljaju slične stavove.
Deca su počela da gledaju oca drugačije
Kako su odrastala, deca su sve više prihvatala način razmišljanja koji su slušala kod kuće.
Počeli su da komentarišu očevu odeću, način govora i njegovo poreklo. Ponekad bi se šalili na račun njegovog posla, ne shvatajući koliko ga takve reči pogađaju.
Veljko je uglavnom ćutao.
Nije želeo da se sukobljava sa sopstvenom decom. Verovao je da će jednog dana razumeti koliko je truda bilo potrebno da se izgradi posao koji je porodici obezbedio sigurnost.
Ali onda je čuo razgovor koji mu je promenio pogled na sve.
Jedan razgovor otvorio mu je oči
Jednog dana Veljko je slučajno čuo kako njegova deca razgovaraju sa prijateljima.
Način na koji su govorili o njemu bio je potpuno drugačiji od onoga što je očekivao od svoje dece. O svom ocu pričali su sa dozom podsmeha i predstavljali njegov zanat kao nešto čime ne bi trebalo da se ponose.
Tada je Veljko shvatio da problem nije njegov posao.
Problem je bio u tome što je u njihovoj porodici godinama stvarana slika da određene profesije vrede više od drugih.
A upravo je njegov zanat omogućio porodici život koji su imali.
Veljko je kroz sve to naučio tešku životnu lekciju.
Novac, poslovni uspeh i društveni status ne znače mnogo ako u sopstvenoj kući ne postoji poštovanje.
Čoveka ne određuje naziv njegovog zanimanja, već ono što radi, kakav je prema drugima i koliko je spreman da se potrudi za ljude koje voli.
Veljko možda jeste radio sa drvetom, ali je upravo svojim rukama izgradio posao, sigurnost i budućnost svoje porodice.
I zato ga nije najviše bolelo to što su drugi potcenjivali njegov zanat.
Najviše ga je zabolelo kada je shvatio da su ljudi koje je najviše voleo počeli da gledaju na njega kroz tuđe predrasude.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About the Author
