Zaljubljen sam u bratovu ženu – teret koji nosim
Neke ljubavi nikada ne treba da se rode, ali se ipak dese. Ne znam kada je tačno počelo, ali znam da sada živim sa osećajem koji ne mogu da obrišem, koliko god se trudio. Zaljubljen sam u bratovu ženu.
U početku, bila mi je samo snaha – žena koju je moj brat voleo, koju sam poštovao, koja je postala deo naše porodice. Nikada nisam pomišljao da će se išta promeniti. Ali onda su došli trenuci kada smo ostajali sami, razgovarali duže nego što je trebalo, kada sam shvatio da mi znači više nego što bi smela.
Borim se sa ovim osećajem svaki dan. Svaki put kada je vidim, kada se nasmeje, kada slučajno dodirne moju ruku dok mi dodaje šoljicu kafe. Znam da ne smem da osećam ovo što osećam, ali srce ne bira. Razum mi govori jedno, ali osećanja me vuku na drugu stranu.
Ponekad mi se čini da i ona nešto oseća. Pogledi nam se sretnu i u njima vidim nešto što možda samo umišljam – možda znatiželju, možda osećanje koje se trudi da sakrije. Ali onda brzo skrene pogled, kao da pokušava da izbriše taj trenutak. Možda je sve u mojoj glavi, možda pravim tragediju tamo gde je nema.
Ne mogu da mu kažem. Ne mogu ni njoj. Ovo je tajna koju nosim sam, teret koji pritišće moje misli svake noći. U nekim trenucima, poželim da nestanem, da se udaljim, da pobegnem iz ovog vrtloga osećanja. Ali kako da pobegnem od nečega što je sada deo mene?
Znam da bih mogao da uništim sve. Porodicu, bratovo poverenje, njen mir. Zato ćutim. Pretvaram se da je sve kao pre, da mi nije stalo, da ne sanjam o njoj, da ne želim da osetim njen dodir.
Ali istina je da je volim. I da nikada neću moći da budem njen
About The Author
