Zovem se Marija, sada imam 31 godinu, i ovu ispovest pišem sa puno težine u srcu. Ceo svoj mladalački život bila sam verna jednoj ideji: da je ljubav sveta stvar, da treba sačuvati čistoću za onog pravog, za supruga, za onog koga ću voleti zauvek. Neki će reći da sam bila staromodna, možda naivna, ali ja sam verovala u ljubav, u brak, u ono “dok nas smrt ne rastavi”. I tako sam živela – povučeno, pošteno, iskreno, bez ijednog intimnog iskustva. Čuvala sam se za svog budućeg muža.
Upoznala sam Marka preko prijatelja iz crkve. Bio je godinu dana stariji od mene, lepo vaspitan, govorio je sve prave stvari, delovao kao neko ko razume moje vrednosti. Od početka mi je rekao da ceni moj izbor i da se divi mojoj posvećenosti. Rekao je: “Želim ženu kao ti, koja zna šta hoće i koja ima snagu da se sačuva za nešto sveto.” Ja sam, naravno, poverovala. Bila sam srećna, prvi put u životu zaljubljena.
Verili smo se nakon šest meseci, a venčali svega tri meseca kasnije. Nisam želela dug period iskušenja. Verovala sam – sad kad je on moj muž, sve će doći prirodno. Čekala sam svoju prvu bračnu noć kao što dete čeka poklon ispod jelke. Bila sam nervozna, ali i srećna. Spremala sam se s pažnjom, nežnošću, sa radošću.
Ali ono što se dogodilo te noći, i ono što je usledilo narednih nedelja – bio je početak mog pakla.
Marko je te noći ušao u sobu pijan. Nije me nežno zagrlio, nije me pogledao s ljubavlju. Bacio me je na krevet kao predmet. Bila sam zatečena. Mislila sam da je nervozan, da je alkohol učinio svoje. Pokušala sam da ga zaustavim, da mu kažem da se bojim, da sam uznemirena. On me nije ni slušao. Samo je gunđao nešto sebi u bradu i pokušao da uradi ono što nijedna žena ne želi da doživi na takav način.
Uspela sam da se odmaknem. Plakala sam. On je izašao iz sobe, zalupio vrata i rekao: “Pa šta si očekivala? Da te čekam 20 godina i onda da te molim?”
Narednih dana sve je bilo još gore. Nije mi se izvinio. Samo se ponašao kao da je on žrtva. Govorio je da sam frigidna, da sam ga prevarila jer sam se predstavljala kao požrtvovana supruga, a u stvari sam “hladna kocka leda”. Nije bilo razumevanja, nije bilo nežnosti. Bio je grub, hladan, ciničan.
Pokušala sam da pričam sa njegovom majkom. Rekla mi je: “Sine, moraš da budeš strpljiva. Muškarci su takvi, navikni se.” U crkvi su mi rekli da je brak svetinja i da treba da budem verna i poslušna. A ja sam tonula. Nisam mogla ni sa kim da podelim svoju bol. Nisam imala ni jednu prijateljicu kojoj bih mogla reći: “Znaš, mučim se svake noći jer me muž ne vidi kao osobu.”
Mesecima sam pokušavala. Pokušavala sam da budem bolja, nežnija, da razumem. Čak sam čitala knjige o braku, razgovarala sa sveštenikom. A on je bivao sve suroviji. Ubrzo je počeo da me omalovažava pred drugima. Govorio je kako sam “zakasnela nevinašce” i “promašena investicija”.
Posle jedne godine braka, odlučila sam da odem. Nisam imala podršku. Roditelji su mi rekli da trpim, da će se promeniti. Ali ja nisam više imala snage. Bol koju sam nosila bila je veća od svakog straha.
Danas sam razvedena. I dalje nosim rane. I dalje nisam bila sa muškarcem posle njega. Ne zato što ne želim, već zato što nisam još uspela da izlečim sebe. A pišem ovo jer znam da nisam jedina. I znam da neke žene još veruju da će brak rešiti sve. Neće. Brak ne menja čoveka. Ako vas neko ne poštuje pre braka, neće ni posle. I ako vi verujete u ljubav – ne dajte je nekome ko ne zna šta znači ljubiti.
About The Author
