Tako započinje svoju emotivnu ispovest 34-godišnja Veriti (pseudonim), žena koja je doživela porodični lom, ali i ličnu pometnju u potrazi za sobom.
Otkriva da se godinama u sopstvenoj kući, pored muža i sina, osećala kao da ne pripada, kao višak u porodici. Osećaj usamljenosti i zapostavljenosti naveo ju je da potraži utehu na drugom mestu – i tako je započela paralelni odnos koji je trajao pet meseci, dok nije sve puklo zbog jedne greške – alarma na tajnom telefonu.
„Otkako smo dobili sina, koji je apsolutno svetlo naših života, i nemojte me pogrešno shvatiti, jednostavno sam se osećala kao nevidljiva. Kao da sam treći točak, ali onaj koji zapravo sve drži na okupu. Osećala sam da sam izgubila sopstveni identitet. Pre toga sam bila žena koja voli društvo, večeri sa prijateljicama, izlaske, avanture… A sada sam samo mama, i to stalno“, kaže Veriti.
Dodaje da se kod kuće osećala kao da radi u smenama – kuvanje, čišćenje, presvlačenje, spremanje, briga oko svega.
„Moj muž jednostavno ne razume sve ono što majčinstvo nosi. To je težak, neprekidan rad koji iscrpljuje do poslednje kapi energije. Nisam želela da ga povredim. Samo sam želela da se podsetim da sam još uvek ja – žena, osoba sa sopstvenim mislima i potrebama.“
U toj potrazi za samom sobom, prijavila se na jednu stranicu za upoznavanje. Počela je da razgovara s muškarcima, bez ikakvih očekivanja – kako kaže, želela je samo razgovor. Ipak, s jednim od njih uspostavila je dublji kontakt. Viđali su se povremeno, uglavnom vikendima, i to je za nju bio ventil – beg od svakodnevice.
„Moj muž mi je i dalje bio najvažnija osoba. On je otac mog deteta i neko koga cenim. A taj drugi čovek… bio je beg. Nešto što mi je omogućilo da nakratko zaboravim sve obaveze. Naš odnos je bio lak, neopterećen. Povezali smo se na nivou koji mi je tada bio potreban. To je bilo samo za mene.“
Iako je bila svesna da to što radi nije ispravno, kaže da nije znala kako da se drugačije izbori sa pritiskom i osećajem zanemarenosti.
A onda je došao dan kada je sve isplivalo na površinu. Bio je 23. april. Tog dana oglasio se zvučni alarm – upozorenje javnosti na moguće prirodne nepogode. Problem je bio što se alarm uključio upravo na njenom skrivenom telefonu koji koristi samo za kontakt sa tim muškarcem. Telefon je tog dana greškom ostavila u kaputu, a ne u kolima kao inače.
„Koristila sam svoj svakodnevni telefon, kad se oglasila sirena sa onog drugog. Zvuk je bio stravičan, kao da najavljuje kraj sveta. Pokušavala sam da glumim zbunjenost i da siđem dole pre mog muža, da ga sakrijem. Ali on je već sišao i pre mene izvadio telefon iz džepa mog kaputa. Tada je sve postalo jasno.“
Kaže da nikada neće zaboraviti taj trenutak.
„Zastala sam. Nisam znala šta da kažem. Osetila sam kako mi lice gori, kako mi srce lupa kao nikada. Samo se sećam da je pitao: ‘Reci mi. Imaš li drugog?’ Samo sam klimnula glavom. Bio je to najgori trenutak mog života.“
Dodaje da i dalje žale što je povredila čoveka koji joj je toliko značio.
„Nikada sebi neću oprostiti što sam ga povredila. Ali isto tako, imala sam i svoje razloge. Samo želim malo vremena da sve sagledam. Danas se osećam prazno. Kao da je sva toplina iz mene nestala. Možda je to samo šok. Još uvek ne znam kako da se nosim sa tim.“
Navodi da još uvek žive zajedno – ona, muž i sin – ali da je situacija bolna, neprijatna i tiha.
„Ne može da me pogleda u oči. I to najviše boli. To ćutanje između nas teže mi pada od svega. Ne znam šta nas čeka, ali znam da mu dugujem iskreno kajanje i vreme. Sve drugo je u njegovim rukama.“
About The Author
