Zovem se Ivana, imam 39 godina, i umesto da čekam da me pronađeš slučajno u kafiću, na pijaci ili između redova u knjižari, odlučila sam da napišem ovo javno. Zato što verujem da ljubav danas ne poznaje samo ulice i slučajnosti, već i hrabrost da se potraži — iskreno, otvoreno, bez ulepšavanja. Jer kada znaš šta želiš, ne bojiš se da to i kažeš.
Odrasla sam u Užicu, a već deset godina živim i radim u Nišu. Završila sam filološki fakultet i radim kao profesorka srpskog jezika. Moji dani su često ispunjeni knjigama, decom, razgovorima koji me iznenade, ali i trenucima u kojima poželim da se neko vrati kući sa mnom. Ne zbog potrebe, već zbog želje da podelim ono lepo i ono teško. Jer najlepše je imati nekoga kome se raduješ čak i kad ćutite zajedno.
Nisam osoba koja juri za uzbuđenjem po svaku cenu. Više volim stabilnost. Ne dosadu — već sigurnost. Osećaj da nekome pripadaš i da je tu. Ne tražim muškarca koji će mi izmamiti osmeh samo na prvom sastanku, već onog ko će to raditi i pet godina kasnije. Nekog ko zna da ljubav ne počinje velikim gestovima, već sitnicama: kad upamtiš kako pije kafu, kad je tvoj glas prvo što neko čuje ujutru, kad se posle lošeg dana raduješ nečijem zagrljaju.
Kažu da sam nežna, smirena i prilično strpljiva. Ali u ljubavi sam strasna, verna i odlučna. Znam da ponekad treba popustiti, ali i kada se vredi boriti. Ne pristajem na mrvice, ni na “skoro”. Želim pravog muškarca. Ne savršenog — pravog za mene.
Ne zanima me koliko zarađuješ, kakav auto voziš ili koliko si puta bio na moru. Zanima me znaš li da se izviniš kad pogrešiš. Da li umeš da slušaš. Da li znaš kako izgleda kad te neko voli bez interesa, ali sa punim srcem. Da li si dovoljno hrabar da ne glumiš snagu, već da pokažeš i slabost kad zatreba. To je, za mene, muževnost.
Fizički izgled nije presudan. Privlačnost dolazi kroz energiju. Ako znaš da se nasmeješ očima, ako znaš da me gledaš kao da sam najvažnija osoba u prostoriji — meni je to dovoljno. Visok ili nizak, krupan ili mršav — ono što me osvaja je način na koji pričaš sa mnom, ne o meni.
U slobodno vreme čitam (domaću književnost posebno volim), gledam filmove starih režisera, kuvam (volim italijansku i domaću kuhinju), šetam pored reke. Ne volim gužvu. Više volim vikend na selu, mirno jutro sa muzikom i doručkom u pidžami nego večernji izlazak sa bukom i poziranjem. Zamišljam život u kući sa baštom, smehom, psom, možda i detetom. Ne bežim od porodice. Naprotiv — težim joj. Ne zato što „tako treba“, već jer u tome pronalazim smisao.
Ako si razveden, ako imaš decu, ako si prošao nešto što te oblikovalo — ne brini. Svi mi nosimo svoje prošlosti. Bitno je samo da si iz nje poneo iskustvo, a ne gorčinu. Ja ne tražim savršen početak, već zreo nastavak.
Ako si između 38 i 50 godina, ako znaš šta hoćeš, ako si spreman da budeš prisutan — piši mi. Ispričaj mi nešto o sebi što ne deliš sa svakim. Šta te raduje? Šta te plaši? Kad si se poslednji put istinski osetio viđenim?
Neću ti obećati bajku. Ali mogu ti obećati iskrenost. Biću ti rame kad ti zatreba, biću tvoj vetar u leđa, tvoje mirno mesto. Mogu da ti budem partner, prijatelj, ljubav. I kada dođu oni dani kada se svet čini sivim — biću ti boja koja nedostaje.
Ako si umoran od igrica, ako si spreman da voliš celim srcem i prihvatiš i mane i vrline, ako ne tražiš savršenstvo, već istinu — možda sam baš ja ta koju čekaš.
Napiši mi.
Ne zbog radoznalosti. Ne zbog usamljenosti. Nego jer veruješ, kao i ja, da ljubav još postoji. I da možda počinje baš ovako — rečima.
Ivana
About The Author
