Zovem se Ana, imam 35 godina i živim u Novom Sadu. Već četiri godine pokušavam da pronađem ljubav. Nisam fanica izlazaka po prepunim klubovima, ne volim površne razgovore ispred rafova kafe… Želela sam nešto drugo, nešto što se ne može opisati u jednoj večeri. Kada sam se prvi put prijavila na TopInfo, nisam ni očekivala. Verovatno sam bila tu zbog želje da je konačno pronađem, ali i zbog toga što je dvoje ljudi pretraživalo isto – i želelo da veruje da ljubav još uvek postoji.
Kada sam pročitala profil Marka, rekla sam sebi: pa šta ima da izgubim. Njegove reči bile su drugačije – nije pisao tip “veseo, avanturista, traži lika za provod”. Rekao je: “Tražim ženu s kojom ću moći da delam tišinu. Koju ćeš zvati ‘tišina’ kad ne znaš šta da kažeš.” To je zvučalo izvrtano, ali duboko – i osećala sam da ga mora da postoji ispod tih reči.
Pisali smo danima. Ujutru poruka – “Dobro jutro, Ana, kako je duša?”, pred spavanje – “Oseti li jutro miris kafe?” – i već sam polako počela da odzdravim strah od već viđenog. U mojoj glavi se rođalo poverenje – ono na koje sam toliko čekala.
Nakon dve nedelje, odlučili smo da se sretnemo uživo. Bilo je svedočenje o strahu: šta ako me ne poznaje? šta ako razgovor stane?… Ali kada sam ga ugledala kako stoji ispod platana, u prosečnom mantilu, sa blagim osmehom, srce mi je rekla: “Evo ga.” Prvo zagrljaj – tih, jak i miran. Ne onaj koji te iznenadi, već onaj koji te prizemlji. I prvi pogled – dubok, bez žurbe da bude privlačan.
Razgovor je tekao tihom melodijom. Nismo morali da se hvalimo, nismo morali da se bežimo. Svaka tema – rodbina, posao, planovi, strahovi – deljena je kao da smo pričali celu večnost. Nisam bila samo žena; bila sam osoba koju je neko želeo da upozna, da razume. I to je bila moja prva potvrda – ovo može biti drugačije.
Narednih meseci su bili vreme postepenog povezivanja. Deljenje jutarnjih kafa, šetnje kroz Dunavski park, filmske večeri kod kuće… Jedne večeri, dok sam kuvao gomilu paste s pestom, objasnio je kako ga fascinira ono uzbudljivo u jednostavnosti – i ja sam se onesvestila od zaljubljenosti. Tada sam znala da je ovo više od prolaznog plamena.
Prošlo je osam meseci od naše prve poruke, a ja sam sa 35 godina verovala stvarno ponovo. I taj trenutak kada mi je predložio da se uselimo zajedno – osetila sam tremu, ali ne onu zbog straha, već zbog sreće. Jer sam tada shvatila: ne tražim bajku – samo čoveka koji želi da gradi sa mnom… i Marko je to oduvek želeo.
🌟 Danas, godinu dana kasnije, delimo život. Kupujemo namirnice zajedno, smejemo se našim zaboravnostima, međusobno se bodrimo kad je jedno tiho, kad nije dan. Znamo da ljubav nije glamur – već izbor da budeš uz nekog kad ćutnja traži pojašnjenje.
Ova priča zato postoji – za sve one koji misle da su ispovesti reklame. Mi smo dokaz da i klik na TopInfo može biti početak ljubavi. Jer on nije klik na profil. Bio je klik na ono što smo tek postajali – Ana i Marko, dvoje ljudi koji su iz Tišine napravili Čudo.
About The Author
