Zovem se Zorica. Imam 37 godina, živim u Novom Sadu, i radim kao računovođa u jednoj privatnoj firmi već skoro dve decenije. Moj život je uredan, tačan, strukturiran… kao bilans stanja. Samo što mi u jednoj koloni već godinama fali ono najvažnije — ljubav.
Ovaj oglas ne pišem jer sam očajna. Pišem ga jer sam spremna. Dosta mi je praznih priča, povremenih poruka, i ljudi koji samo dolaze kad im nešto treba. Više ne želim da budem ničiji privremeni plan. Želim da budem nečiji izbor.
Nisam više klinka koja traži bajku. Tražim partnera – stvarnog, stabilnog, prisutnog. Nekog s kim mogu zajedno da ćutim bez neprijatnosti. S kim mogu da podelim i tišinu i smeh. Nekog ko zna da se ljubav ne pokazuje velikim rečima, nego malim svakodnevnim delima.
Imam iza sebe jedan brak koji se nije završio onako kako sam želela. Ne krivim nikoga – ni njega, ni sebe. Jednostavno, ljudi se ponekad izgube. I ako me nešto naučilo sve to, to je da nema ništa dragocenije od čoveka koji zna da ostane kada je najteže.
Moj sin ima 17 godine i živi u Beču. Uspešan je i dobar mladić, ali svoj put gradi daleko od mene. I ja to poštujem. Moj posao mi donosi sigurnost, imam svoj stan, svoje rituale, svoje prijatelje. Ipak, nikakva stabilnost ne može zameniti onaj osećaj kad znaš da neko misli na tebe pre nego što legne da spava.
Volim jednostavne stvari: jutarnju kafu uz tihu muziku, šetnje po Keju, knjige koje mirišu na novo i nedeljni ručak kad se cela kuća ispuni mirisom začina. Nisam tip žene koja visi po kafićima, ne izlazim vikendom do zore, i ne tražim “sponzora”. Sve što želim je neko s kim mogu deliti stvarni život. I sve što nudim je – ja, takva kakva jesam. Bez maski, bez šminke u 6 ujutro, bez lažnog smeha.
Tražim muškarca između 45 i 60 godina. Ne moraš biti maneken, niti milioner. Samo budi čovek. Budi onaj koji zna da sluša, da ne beži kad naiđe teškoća, koji zna da tišina ponekad kaže više od reči. Neko ko ne traži devojku iz snova, već ženu koja zna da voli – stvarno, duboko i tiho.
Ako si prošao kroz svoje padove i ustao, ako znaš koliko vredi jedno “tu sam”, ako ti nije problem da podeliš i krevet i misli – možda se tražimo.
Ne želim dopisivanje mesecima. Ako kliknemo – želim da se vidimo. Da sednemo, popijemo kafu, pričamo. Bez pritiska, bez očekivanja. Samo dvoje ljudi koji su dovoljno odrasli da znaju šta hoće.
Možda misliš da je kasno. Nije. Ljubav ne poznaje satnicu. Samo hrabrost.
A ja sam danas skupila svu svoju i napisala ovo.
Zato – ako si još uvek čovek koji veruje da se prave stvari ne traže na brzaka, nego prepoznaju – javi se.
Ne nudim savršenstvo. Nudim stvarnost. I možda… baš to je ono što ti fali.
About The Author
