“Spavala sam sa sinom svog muža – i rekla mu istinu u lice. Nikad mi nije oprostio.”
Nikada nisam mislila da ću ovako nešto ikada priznati, a kamoli javno ispričati. Ni najboljoj prijateljici nisam rekla, ni psihologu. Ćutim godinama, ali ova tišina me jede iznutra. Ovo je moja ispovest. I ne pišem je da bih izazvala sažaljenje ili razumevanje. Pišem je jer mislim da neko mora znati šta se dogodi kad pređeš granicu iz koje nema povratka.
Imala sam 28 kada sam upoznala svog muža. Bio je stariji 16 godina, ozbiljan, zreo, stabilan. Ono što sam tada tražila u životu. Nije mi smetalo što iz prethodnog braka ima odraslog sina. Marko je tada imao 22. Fin, vaspitan, obrazovan, odmeren, sve ono što retko vidiš kod mladića njegovih godina. Isprva sam ga gledala kao što bi trebalo – s poštovanjem i distancom. Bila sam njegova maćeha, i ništa više.
Ali godine su prolazile. Moj muž je često bio na putu zbog posla. Marko i ja smo ostajali sami u kući. Bilo je dana kad bismo zajedno ručali, gledali filmove, pričali o knjigama. Osećala sam da se među nama stvara neka čudna bliskost, ali sam sve to pripisivala nekoj vrsti prijateljske veze. Možda čak i porodične. Lagala sam sebe.
Jedne večeri, otvorio je bocu crvenog vina. „Tata ga čuva za neku posebnu priliku, ali neće mu smetati,“ rekao je s osmehom. Sela sam s njim, popili smo čašu, dve, tri. Smejali se, pričali. Bio je opušteniji nego inače. Gledao me u oči. Nije to bio pogled sina prema ženi svog oca. Bio je to pogled muškarca. Tada je rekao: „Znaš, ti nisi samo lepa. Ti si žena koju neko sanja.“ U trenutku sam se sledila. Rekla sam mu: „Nemoj to da pričaš.“ A on je samo dodao: „Znaš da te gledam drugačije. Znaš to već dugo.“
Sve što se kasnije desilo bilo je brzo, neplanirano, neizbežno. Nema opravdanja. Nema izgovora. Te noći sam spavala sa sinom svog muža. Sutradan nismo progovorili ni reč. Ponašali smo se kao da se ništa nije dogodilo, ali tišina između nas bila je oglušujuća. U danima koji su usledili, nisam mogla da ga pogledam u oči, ali nisam mogla ni da budem ista prema mužu. Nisam mogla da mu skuvam kafu kao pre. Da mu legnem u krevet. Da ga poljubim. Krivica me je jela iznutra svakim danom sve više.
Nakon dve nedelje nisam više mogla da izdržim. Došla sam do njega dok je gledao televiziju. Ugasila sam TV i rekla: „Moram da ti kažem nešto. Ne mogu više ovako.“ Samo me pogledao. Bio je tih. Kao da je znao. Rekla sam: „Spavala sam s Markom. Bili smo pijani, nije bilo planirano, ne tražim opravdanje… samo više ne mogu da ćutim.“ Pogledao me i rekao: „Znao sam. Samo sam odbijao da verujem sebi. Video sam kako ga gledaš kad misliš da te ne vidim. Kako on gleda tebe. Ali znaš šta je najgore? Nije to što ste to uradili. Nego to što si mi ubila poverenje. I to nema nazad.“
Rekla sam mu: „Molim te… viči, udari nešto, budi ljut.“ Samo je rekao: „Neću. Zato što je tišina gora. I zato što je gotovo.“ Ustao je, otišao u sobu i zatvorio vrata. Ja sam istog dana spakovala stvari i otišla. Bez reči. Bez oproštaja. Bez objašnjenja.
Danas živim sama. Nemam kontakt ni sa njim, ni sa Markom. Ne znam ni da li žive zajedno, da li razgovaraju, da li me mrze. Ne tražim da me iko razume. Ni da mi oprosti. Samo želim da neko, ko možda sada korača sličnim putem, stane. Da se zapita. Da vidi mene kao primer do čega jedno veče može da dovede.
Kad pređeš granicu, ne vraćaš se ista. Ponekad se ne vratiš uopšte.
About The Author
