Zovem se Marijana. Imam 42 godine i dolazim iz Banjaluke. Nisam ovdje da pišem bajku, nisam ovdje ni da idealizujem sebe – već da iskreno, iz srca, napišem ono što me već godinama tišti, ali i ono što me još jače gura naprijed – potrebu da volim i budem voljena.
Kažu da žene u mojim godinama ne traže više leptiriće, već mir. Ja kažem – zašto ne oboje? Možda leptiri neće biti onako siloviti kao kad imaš 20, ali neće ni nestati čim zahladi u srcu.
U svom životu sam mnogo volela. I bila voljena – barem sam tako mislila. Bila sam udata 13 godina. Imam sina od 16, koji je sada moj ponos i razlog za svaki novi dan. Moj bivši suprug i ja nismo se razišli u mržnji – jednostavno smo se udaljili. Znaš ono kad prestaneš da razgovaraš, a onda se odjednom više ne poznajete? Nije bilo preljube. Nije bilo drame. Samo tišina. Preduga tišina.
Sada sam sama već više od tri godine. Ne tražim oca za svoje dete. Ne tražim ni sponzora, ni bajnog princa iz filma. Tražim čoveka. Onog pravog. Onog koji zna da ćuti kad treba, ali i da me pogleda onako, u oči, i da znam – tu je, moje rame, moj zid kad zatreba.
Šta volim?
Volim jutra. Jutra uz kafu i tišinu. Volim kad neko zna da pita: “Kako si stvarno?”, a da mu to nije iz kurtoazije. Volim da kuvam i da spremam večere u dvoje, bez nekog posebnog razloga. Volim šetnje po kiši, volim tihe vikende, i knjige koje ne mogu da ostavim do 3 ujutro.
Radim u lokalnoj apoteci. Nije glamurozno, ali volim svoj posao. Pomagati ljudima, biti tu kad se ne osjećaju najbolje, čini me boljom.
Koji tip muškarca tražim?
Ne tražim godine. Godine su broj. Ne tražim ni savršeno telo, ni status. Tražim onog ko zna šta hoće. Ko se ne plaši reči „volim te“, ali je ne baca kao floskulu.
Tražim nekog ko je prošao život, kao i ja. Ko zna kako izgleda kad te boli duša, ali i koliko je vredno kad se nasmeješ iskreno posle svega.
Bio ti iz mog kraja ili iz inostranstva – nije bitno. Bitno mi je da imaš emociju. Da znaš da poštuješ. Da umeš da slušaš, ali i da podeliš svoje misli.
Ako si razveden – razumem. Ako si imao padove – svi smo. Ako si ostao bez nekog dragog – i to je deo života. Samo nemoj da si izgubio veru u ljubav.
Šta nudim?
Nudim ruku žene koja zna da voli. Koja neće da te menja, već da te podrži. Nudim prijateljstvo, oslonac, razgovore do kasno u noć, iznenađenja bez povoda, i ljubav koja traje, ako je bude.
Nudim nekog ko će biti tu – i kad je teško i kad je lepo. Nekog ko zna da ćuti uz tebe, ali i da te nasmeje kad ti se plače. Nekog ko je naučio na greškama, ali nije zatvorio srce.
Ako čitaš ovo i osećaš da te nešto vuče da se javiš – učini to. Nisi dužan ništa, osim da budeš iskren.
Možeš mi pisati preko stranice ili sajta na kojem si me pronašao. Nemoj da se stidiš svojih emocija – one su ono što nas čini ljudima.
Čekam poruku, iskrenu i tvoju. I ako ništa drugo – možda ćemo razmeniti par rečenica koje će nas oboje podsetiti da negde tamo ipak još ima dobrih ljudi. A možda, samo možda – tu počne priča koju ćemo jednog dana pričati zajedno.
Tvoja,
Marijana iz Banjaluke 💌
About The Author
