U tom periodu, često sam se osećala izgubljeno. Poželela bih da me zagrli, da me pogleda onako kao nekada, da mi kaže da me voli. Bilo je noći kada sam plakala tiho u kupatilu, da me niko ne čuje. Ponekad sam se pitala – da li sam pogrešila negde? Da li sam postala nevidljiva? I da li on oseća isto?
Onda bih videla kako se trudi oko kuće, kako pomaže deci, kako me pita da li mi treba nešto iz prodavnice… i znala bih – tu je. I dalje. Samo… nešto je između nas bilo puklo. Ne agresivno, ne naglo. Nego tiho. Kao kad stari komad tkanine počne da se para na ivicama.
I tako su prolazile godine.
A onda, potpuno neočekivano, pre nekoliko meseci, dogodilo se nešto što me i dan-danas ostavlja bez daha.
Bilo je veče. Deca nisu bila kod kuće. Sela sam za sto, umorna od posla, i samo šapnula: „Znaš… falimo jedno drugom.“
On je zastao. Pogledao me je onim istim očima zbog kojih sam se nekada zaljubila u njega. Ustao je, prišao, i bez reči me zagrlio. Dugo. Onako kako nisam osećala godinama.
U tom zagrljaju bilo je sve – izvinjenje, čežnja, nežnost. Bilo je tuge zbog izgubljenog vremena, i tihe nade da još nije kasno. Počela sam da plačem. Nije me ispitivao, nije pokušavao da mi objasni. Samo me držao.
Te noći, prvi put posle osam godina, legli smo zagrljeni u krevet. Nije bilo ničega fizičkog – samo blizina, miris kože, tiho disanje. I ja sam znala – našli smo put nazad.
U danima koji su sledili, razgovarali smo mnogo. O svemu što nas je tištilo, o greškama koje smo pravili. Shvatili smo da se ljubav ne gubi u jednom danu – ona se troši polako, kad se ne zaliva pažnjom, kada se svakodnevica pretvori u tišinu. Ali isto tako – može da se oživi.
Danas, ponovo gradimo bliskost. Polako, bez pritiska. Ponovo se dodirujemo, grlimo, šapćemo nežnosti. I svaki put kada mi poljubi čelo, setim se koliko je malo bilo potrebno da se vratimo jedno drugom.
Možda nismo savršen par. Možda smo imali pauzu od osam godina. Ali znamo da smo zajedno – i da nećemo više ćutati.
Zato, ako neko sada ovo čita i oseća se kao da ljubav izmiče iz ruku, želim da zna: nije kasno. Samo treba jedan prvi korak. Jedan zagrljaj. Jedna iskrena rečenica.
I može sve da se promeni.
About The Author
