Bila sam u četvrtoj godini srednje škole kada smo konačno krenuli na dugo očekivanu maturalnu ekskurziju. Pet dana – pet dana smeha, druženja i istraživanja novih mesta sa prijateljima. Za mene, to je bila više od običnog putovanja; bila je to prilika da konačno iskažem osećanja koja sam dugo krila. Budući da sam bila jedina devojka u našem odeljenju, delila sam sobu s nekoliko drugova, što je bilo potpuno u dogovoru sa školom i mojim roditeljima. Već tada smo se svi osećali kao jedna mala porodica, puna poverenja i smeha.
Među tim prijateljima, bilo je dvoje koji su mi posebno značili. Moja osećanja prema njima bila su duboka, ali tihi strah i stid su me sprečavali da to pokažem. Niko nije znao, sem mene. Samo ja sam nosila taj mali, tajni svet u sebi.
Prve večeri, kada smo stigli u hotel, svi smo se uputili ka hotelskom disko klubu u prizemlju. Bilo je užurbanog veselja, svetla su treperila, muzika je bubnjala, a atmosfera je bila opuštena i vesela. Možda zbog kombinacije uzbuđenja i umora, srce mi je ubrzano kucalo. Ponekad zbog muzike, ponekad zbog misli o dvojici momaka koji su u tom trenutku za mene značili mnogo više nego što sam mogla da izrazim.
Pokušala sam da razgovaram s jednim od njih, kroz šalu i osmeh, pokušavajući da mu na suptilan način pokažem koliko mi je drag. Iako sam se nadala da će prepoznati znakove, činilo se da to nije shvatio – ili možda nije znao kako da reaguje. Možda sam u svojoj mladalačkoj nesigurnosti očekivala previše.
Kasnije, želeći da se opustim, prihvatila sam plesni poziv jednog drugog prijatelja. Bio je to bezazleni ples, ni više ni manje, samo trenutak smeha i zabave. Ali kad je predložio da nastavimo razgovor u hodniku, shvatila sam da želim da budem jasna – zahvalila sam mu i rekla da bih ipak ostala sa grupom. Njegova reakcija je bila iznenađujuće korektna; odmah je prihvatio i vratio se u gužvu bez ikakve nelagode.
Tada sam začula glasine koje su počele da kruže među razredom. Neko je pokušao da me prikaže na način koji nije imao veze sa stvarnošću. Osećala sam se povređeno i zbunjeno, a u isto vreme i frustrirano. Pojavila se želja da se udaljim iz gužve i pronađem nekoga kome mogu da verujem.
Na stepeništu sam srela jednog od momaka koji su mi se dopadali. Kada je video moj zbunjeni izraz, odmah me je upitao šta se dogodilo. Pokazao je da je i on čuo te glasine, ali da zna da nisu istinite i da ne odražavaju moju prirodu. Bez mnogo reči, jednostavno me je zagrlio i rekao: „Biće sve u redu, uz tebe sam.“
Taj trenutak je bio kao svetlo u tami. Osetila sam se zaista viđenom, shvaćenom. Nije bilo lažnih reči ni glume – samo iskrenost i pažnja. Tog trenutka, moj svet je na neki način stao na sekund, a ja sam shvatila koliko znači imati nekoga ko te stvarno razume. Te večeri sam zaspala smirena, s osećajem sigurnosti i zahvalnosti.
Sutradan ujutru, probudila sam se i shvatila da je prisustvo koje sam osećala prethodne večeri i dalje tu – tih, pažljiv, sa osmehom koji je mogao da osvetli celo jutro. Pogledao me je i rekao: „Već neko vreme želim da ti kažem – mnogo mi se sviđaš. Hoćeš li da pokušamo da budemo zajedno?“
Osećaj koji sam tada imala teško je opisati rečima. Od situacije koja je mogla da se pretvori u neprijatnu priču, ekskurzija se pretvorila u najlepši početak moje prve ljubavne priče. Pristala sam, s osmehom i srcem punim nade.
Danas, dve godine kasnije, studiramo u istom gradu. Naš odnos se razvija polako, ali iskreno. Učimo jedno o drugom, podržavamo se, rastemo zajedno. Maturalna ekskurzija, koja je za mnoge bila samo putovanje i zabava, za mene je postala priča o ljubavi, razumevanju i hrabrosti da budemo iskreni prema svojim osećanjima.
Gledajući unazad, shvatam koliko je važno imati nekoga ko te vidi onakvim kakav zaista jesi, i koliko male odluke, reči i gestovi mogu promeniti život. Ta matura nije bila kraj – bila je početak priče koja i danas traje. A svaki put kad se setim tog zagrljaja i reči „uz tebe sam“, podsećam se da istinska iskrenost u prijateljstvu i ljubavi uvek pronalazi svoj put.
About the Author
