Sedela sam u omiljenom kafiću, gledala u šolju kafe kao da u njoj mogu pročitati odgovore koje nisam uspevala da pronađem mesecima. Zove me Nina. Imam 34 godine. Nisam slomljena, nisam očajna. Samo sam – stvarna.
Prošla sam kroz mnogo faza ljubavi. Imala sam one koje su bile strastvene kao letnje oluje, ali koje su nestajale jednako brzo kao što su i došle. Imala sam tihe veze, one koje su ličile na šapat u vetru – lepe, ali prolazne. Nisam tražila bajku. Tražim stvarnog čoveka, sa stvarnim manama, ali i stvarnom željom da voli.
Znam da danas svi žure. Veze su postale kao poruke na telefonu – kratke, površne, i često bez smisla. Ja sam drugačija. Ja i dalje verujem u duge razgovore u 2 ujutru, u dodire koji govore više nego reči, u poglede koji razumeju i ono što nismo izgovorili.
Ne tražim idealnog. Tražim nekoga kome je dosadilo da igra igrice. Nekoga ko zna šta želi. Nekoga ko će želeti da mi drži ruku ne samo kad je lako, već i kad je teško. Neko ko zna šta znači poverenje i ko je spreman da ga gradi dan po dan.
Radim kao psiholog. Možda zato i pišem ovako iskreno – znam koliko ljudi nose maske. Ja ne nosim. Ovde sam da upoznam muškarca koji želi nešto dublje. Nešto stvarno. Nekoga ko zna da prava povezanost ne dolazi iz savršenih rečenica, već iz iskrene tišine.
Volim knjige, tihe večeri, a ponekad i spontane avanture. Mogu da budem vesela kao dete, a ozbiljna kao neko ko je mnogo toga prošao – jer jesam. Ako si muškarac između 33 i 45 godina, ako imaš šta da kažeš osim “hej, šta ima”, ako veruješ u to da prava povezanost ne dolazi svaki dan – javi mi se.
Možda sam ja ona koja čeka tvoj odgovor.
About The Author
