Marko Milutinović iz sela Drežnik kod Užica godinama je pokušavao da pronađe životnu saputnicu, ali kako je vreme prolazilo, a prilike izostajale, odlučio je da sreću potraži van granica i oženi devojku iz Albanije.
Dugo se raspitivao i nekoliko puta putovao u Skadar, ali su posrednici tražili između 3.000 i 4.000 evra kako bi mu pomogli da pronađe suprugu.
Na kraju je, zahvaljujući snajki koja ima rodbinu u Albaniji, upoznao dvadesetogodišnju Manjolu. Iako je razlika u godinama bila velika, njih dvoje su već deset godina u braku i imaju dvoje dece – sina i ćerku.
Marko je ispričao kako je izgledao njegov put do braka, kao i običaji sa kojima se susreo.
– Više puta sam išao u Skadar i upoznavao devojke, ali nijedna mi nije odgovarala. Jasno sam rekao da tražim suprugu, ne prolaznu vezu. Kada sam upoznao Manjolu, imao sam 46 godina, ali je prevodilac rekao da imam 36. Pošto izgledam mlađe, svi su to prihvatili bez sumnje.
Tek nakon tri meseca zajedničkog života, Manjola je u njegovim dokumentima videla pravo godište.
– Tada je pozvala majku i rekla: „On ima 46 godina, mogao bi da mi bude otac“ – priseća se Marko uz osmeh.
Ipak, to nije predstavljalo prepreku. Manjola se brzo prilagodila novom životu.
– Za tri meseca je naučila srpski jezik, lepo se uklopila u sredinu i odlično se slaže sa ljudima. Meni je najvažnije da se dobro razumemo – kaže Marko.
Dodaje i da su reakcije okoline u početku bile podeljene, ali su se vremenom smirile.
U ruralnim krajevima, kako objašnjava, mnogi neoženjeni muškarci teško pronalaze partnerku spremnu za život na selu. Odluka da se ožene devojkom iz Albanije često nailazi na predrasude, ali i finansijske prepreke.
Marko je detaljno opisao i običaje kroz koje mladoženja prolazi.
– U Albaniju ideš tri puta. Prvi put je upoznavanje. Ako postoji obostrana simpatija, dogovara se sledeći susret. Drugi put ideš kod nje kući na kafu i ostavljaš 50 evra ispod šolje – to je običaj. Zatim zajedno idete u grad sa njenom majkom i prevodiocem, gde kupuješ odelo, zlatni lanac i prsten.
Treći odlazak podrazumeva organizaciju svadbe, koja se održava u restoranu, uz drugačiju atmosferu nego na domaćim veseljima.
Marko ističe da su Albanke posvećene porodici i da cene stabilan odnos.
– Njima je važno da je muškarac pažljiv i korektan. Ne prihvataju nepoštovanje i ozbiljno shvataju brak. Kada jednom donesu odluku, drže je se – objašnjava.
Naglašava i da materijalne stvari nisu presudne.
– Nemam automobil, koristimo autobus, ali njoj to ne smeta. Nije zahtevna i zadovoljna je i malim stvarima – kaže on.
Prema njegovim rečima, ranije je bilo više ovakvih brakova, dok se u poslednje vreme taj trend smanjuje.
– Sve je manje devojaka jer mnoge odlaze u inostranstvo. Danas ih je znatno manje nego ranije – navodi Marko.
Upozorava i na moguće prevare, naročito kada se ide preko neproverenih posrednika.
– Dešava se da ljudi plate velike sume, a da devojka ubrzo ode i više se ne vrati. Zato treba biti oprezan – ističe.
Na kraju poručuje da brak zahteva realna očekivanja.
– Nije dovoljno samo želeti suprugu. Bitno je kakav si čovek i šta možeš da ponudiš kao partner – zaključuje Marko.
