Bilo je to jedno toplo letnje veče, ono kada se vazduh meša sa smehom i glasovima ljudi koje dugo niste videli. Kao i svake godine, otišao sam kod tetke na rođendan. Kod nje se jednostavno ne odbija poziv – njena kuća je mesto gde se porodica okuplja i gde se svi, makar na kratko, ponovo osećamo kao kod kuće.
Tetka je uvek bila osoba koja zna kako da spoji ljude. Bez obzira na to koliko su se životi razišli i koliko je vremena prošlo, kod nje je sve delovalo poznato, toplo i iskreno. I taj rođendan je trebalo da bude potpuno običan – muzika, priče, uspomene i dugi razgovori za stolom.
Ali, veče je dobilo sasvim drugačiji tok kada su mi prišle dve žene iz mog starog kraja – bake koje poznajem još od detinjstva. Nisam ih često viđao, ali su mi bile poznate čitav život. Njihovo prisustvo je u tom trenutku nekako izdvojilo ceo događaj iz rutine.
Na početku je sve delovalo potpuno bezazleno – kratki razgovori, osmesi i prisećanja na prošla vremena. Dok su se ostali zadržavali u dvorištu, one su me pozvale da sednem s njima na terasu.
Razgovor je krenuo lagano – o detinjstvu, starim navikama, ljudima koji više nisu tu i o tome koliko se svet promenio. Međutim, vrlo brzo, tema se prebacila na život uopšte. Na greške, na teške odluke, na gubitke, ali i na male pobede koje čovek često ne primećuje.
Govorile su smireno, bez patetike, ali sa nekom sigurnošću koja dolazi samo iz stvarnog iskustva. Pričale su o ljubavi, o razočaranjima, o tome kako su morale da se podignu više puta nego što su ikada mislile da mogu.
U jednom trenutku shvatio sam da ih ne slušam iz pristojnosti – slušao sam jer sam osećao da govore ono što većina ljudi nikada ne izgovori naglas.
Njihove reči nisu bile velike životne parole. Bile su jednostavne, ali tačne. Govorile su o tome koliko je važno da čovek nauči da ostane prisutan u sopstvenom životu, da ne odlaže sreću za „neko bolje vreme“ i da ne potcenjuje snagu koju ima, bez obzira na godine.
Počeo sam da razmišljam o svom načinu života, o stvarima koje stalno odlažem i o tome koliko često propuštam trenutke jer sam fokusiran na ono što dolazi kasnije.
Tada mi je postalo jasno da one nisu samo dve bake koje se prisećaju mladosti. One su bile primer da život ne prestaje da ima smisao onda kada se promene okolnosti – već onda kada čovek prestane da obraća pažnju na sebe i na ono što zaista oseća.
Iskreno, nisam očekivao da ću se te večeri vratiti kući sa tolikim brojem pitanja u glavi. Nisam znao da li mi je razgovor bio pomalo neprijatan, ili me je jednostavno izbacio iz zone u kojoj se obično osećam sigurno. Ali jedno sam znao – dotakao me je.
Shvatio sam koliko sam često zatvoren za dublje razgovore i koliko lako prolazim pored ljudi koji imaju mnogo toga da kažu, samo zato što ih posmatram kroz njihove godine, a ne kroz njihovo iskustvo.
Na kraju večeri, otišao sam zajedno sa ostalima. Ništa spolja nije delovalo drugačije nego na prethodnim porodičnim okupljanjima. Ipak, ja sam se vratio kući sa nečim što se ne vidi – sa potpuno drugačijim pogledom na to šta znači biti zaista živ.
To veče me je podsetilo da život ne čine veliki događaji, već kratki susreti i iskreni razgovori. I da ponekad upravo ljudi od kojih najmanje očekujemo – mogu da nam promene način na koji gledamo sebe i svoj put.
