Kada sam sebi prvi put jasno rekla da mi je dosta, nisam imala nikakav veliki plan. Nije to bio zavet, ni drama, ni obećanje sebi da ću „izdržati“. Bio je to jednostavan, ali iskren umor – od površnih veza, od ponavljanja istih grešaka, od ljudi koji obećavaju mnogo, a daju vrlo malo.
Imala sam 28 godina i upravo iza sebe jedan iscrpljujući odnos. Ne onaj koji te samo rastuži – već onaj koji ti polako potroši samopouzdanje, energiju i veru u sopstveni osećaj. Umorila sam se od prilagođavanja, od stalnog objašnjavanja, od nade da će se neko promeniti ako se ja još malo potrudim.
I bez ikakvog plana, ušla sam u period bez intimnih odnosa.
U početku to nisam ni doživljavala kao odluku. Meseci su prolazili tiho. Nisam osećala manjak, nisam imala osećaj da mi nešto „fali“. Bila sam previše umorna da bih jurila bilo kakvu bliskost. A onda su meseci postali godine.
I desilo se nešto što nisam očekivala – počelo mi je da prija.
Bez poruka koje te uznemire pred spavanje. Bez analiziranja tuđih postupaka. Bez emocionalnih rolerkostera. Ostala sam sama sa sobom. I prvi put mi to nije bilo neprijatno.
Ljudi su me često pitali da li mi nedostaje partner, da li mi nedostaje fizička bliskost, da li se osećam usamljeno. U stvarnosti, osećala sam se mirnije nego ikada ranije. Spolja je možda izgledalo kao povlačenje. Iznutra je bilo – oslobađanje.
U tim godinama sam naučila da se zaista osluškujem. Ne kroz tuđe potrebe i očekivanja, već kroz svoje. Počela sam da prepoznajem kada mi treba odmor, kada mi treba promena, kada mi treba tišina. Shvatila sam da mi nežnost ne mora dolaziti spolja da bih se osećala stabilno i sigurno.
Više nisam gradila sliku o sebi kroz to da li sam nekome zanimljiva, poželjna ili potrebna.
Počela sam da ulažem u sebe na vrlo konkretan način. Treninzi su postali rutina, kuvanje zadovoljstvo, a knjige koje sam godinama „čuvala za kasnije“ konačno su došle na red. Više sam vremena provodila sa prijateljima, u prirodi, u stvarima koje nemaju nikakve veze sa dokazivanjem.
I vrlo iskreno – shvatila sam da me mnoge od tih stvari ispunjavaju dublje nego odnosi u koje sam ranije ulazila iz straha da ne ostanem sama.
Naravno, nije sve bilo idealno. Bilo je dana kada se javi potreba za bliskošću, kada pomisliš kako bi bilo lepo podeliti prostor i tišinu sa nekim. Bilo je trenutaka slabosti i ranjivosti. Ali sam tada sebi postavila jedno jednostavno pitanje: da li bih ušla u odnos zato što mi je stvarno dobro s tom osobom – ili samo zato što mi je trenutno teško?
Odgovor je bio jasan. I zato nisam pravila kompromise koji bi me vratili korak unazad.
Jedna bliska prijateljica me je pitala da li sam prestala da verujem u ljubav. Nisam. Samo sam prestala da verujem u odnose koji me troše. Naučila sam da ljubav ne bi trebalo da te stalno drži u grču, sumnji i borbi za minimum pažnje.
Ako te odnos stalno ostavlja praznom – to nije bliskost. To je navika.
Danas, pet godina kasnije, mogu bez ulepšavanja da kažem – ja sam jača osoba nego što sam ikada bila. Naučila sam gde su mi granice. Naučila sam da se ne prilagođavam po svaku cenu. Naučila sam da moje vreme, energija i emocije imaju vrednost.
I ono najvažnije – naučila sam da ne moram imati nekoga pored sebe da bih bila celovita.
Ne zatvaram vrata ljubavi. Nisam ogorčena, niti bežim od bliskosti. Ali ako se ikada ponovo odlučim na odnos, biće to sa nekim ko razume mir, poštuje prostor i ume da bude prisutan bez potrebe da kontroliše.
Ovih pet godina nisu bile pauza od života. Bile su povratak sebi.
I ako si žena koja stalno ulazi iz jedne veze u drugu samo da ne bi ostala sama – evo istine, bez ulepšavanja: ponekad je samoća zdravija od pogrešne bliskosti. U toj tišini se najbrže vidiš onakva kakva zaista jesi. I baš tu počinje prava snaga.
