Već dugo vremena primećujem kako me dever čudno gleda. Jedne večeri kada muž nije bio tu malo smo popili, a onda sam shvatila da moram jasno postaviti granicu
Dugo sam pokušavala da ubijedim sebe da samo umišljam. Dever je često dolazio kod nas, družili smo se porodično i nikada nisam želela da tražim neko skriveno značenje u njegovom ponašanju. Ipak, vremenom sam počela primećivati njegov pogled. Nije to bio otvoren pogled niti nešto zbog čega bih odmah mogla da kažem da se dešava nešto neprimereno. Više je ličilo na neprijatnu pažnju koju čovek oseti, ali je teško objasni.
Nekoliko puta uhvatila sam ga kako me posmatra kada misli da ne gledam. Kada bih podigla pogled, brzo bi skrenuo oči. U početku sam mislila da je to slučajnost. Posle nekoliko takvih situacija počela sam da se osećam nelagodno.
Najgore je bilo što sam se zbog toga osećala krivom. Pitala sam samu sebe da li previše analiziram obične stvari. Nisam želela da zbog svog utiska narušim odnose u porodici. Govorila sam sebi da je možda samo umoran, zamišljen ili da sam ja tog dana posebno osetljiva.
Jedne večeri moj muž nije bio kod kuće. Dever je svratio, kao što je to i ranije radio. Razgovarali smo o svakodnevnim stvarima i popili po koje piće. Atmosfera je u početku bila potpuno normalna. Pričali smo, šalili se i nisam razmišljala o njegovim ranijim pogledima.
Međutim, kako je vreme prolazilo, ponovo sam primetila onu istu neprijatnu pažnju.
U jednom trenutku razgovor je utihnuo. Pogledala sam ga i shvatila da me ponovo posmatra. Ovog puta nisam skrenula pogled niti pokušala da se pravim da ništa ne primećujem.
Pitala sam ga direktno zašto me tako gleda.
Nastala je tišina.
Rekao je da ne zna o čemu govorim, ali njegov odgovor nije uklonio nelagodu koju sam osećala. Naprotiv, prvi put sam jasno shvatila koliko sam dugo pokušavala da ignorišem sopstveni osećaj.
Nije se dogodilo ništa dramatično. Nije bilo nikakvog velikog događaja koji bi promenio naš život. Upravo zato mi je ta noć ostala toliko dugo u mislima. Shvatila sam da granice ne moraju biti pređene da bismo imali pravo da ih postavimo.
Rekla sam mu da želim da naš odnos ostane isključivo porodičan i da mi određeni njegovi postupci stvaraju neprijatnost. Govorila sam mirno, bez optuživanja i bez želje da napravim svađu.
On je pokušao da umanji moje reči, ali ja ovog puta nisam počela da sumnjam u sebe.
Kada je otišao, dugo sam sedela sama i razmišljala. Najviše me je iznenadilo to koliko sam bila sklona da svoje osećaje stavljam na poslednje mesto samo da bih održala mir.
Te noći sam naučila nešto važno: intuicija nije uvek dokaz da se nešto dogodilo, ali osećaj nelagode jeste dovoljan razlog da čovek obrati pažnju na svoje granice.
Sutradan sam razgovarala sa mužem. Nisam želela da mu predstavim svoje pretpostavke kao činjenice. Rekla sam mu samo ono što sam zaista doživela i objasnila kako sam se osećala.
Nije bilo lako započeti taj razgovor, ali mi je bilo mnogo lakše kada sam prestala da ćutim.
Od tada se trudim da ne tražim opravdanja za ponašanje zbog kojeg se osećam neprijatno. Ne mogu kontrolisati tuđe namere, ali mogu odlučiti kome dopuštam da mi se približi i kakav odnos želim da imam sa ljudima oko sebe.
Ponekad mislimo da ćemo izbegavanjem neprijatnog razgovora sačuvati mir. Međutim, dugoročno se često dogodi suprotno. Neizgovorene sumnje rastu, a čovek počinje da preispituje samog sebe.
Danas više ne pokušavam da čitam tuđe misli. Gledam postupke, slušam sebe i jasno postavljam granice kada mi nešto ne prija. To mi je donelo mnogo više unutrašnjeg mira nego stalno razmišljanje o tome šta je neko možda mislio.
Neke situacije ne dobiju veliki dramatičan završetak. Ponekad je najveća promena ona koja se dogodi u nama kada konačno odlučimo da verujemo sebi dovoljno da kažemo: ovo mi nije prijatno i imam pravo da se udaljim.
About the Author
