Nisam sigurna kada je tačno počelo. Možda u onim trenucima kada sam prvi put primetila kako mi srce zalupa jače kad on uđe u prostoriju. Možda kada sam uhvatila sebe kako ga krišom posmatram, proučavam mu ruke, osmeh, način na koji govori. Znam samo da sada živim sa tim osećajem – volim svog muža, ali potajno maštam o njegovom ocu.
Zvuči kao nešto što bi trebalo ostati neizgovoreno, zar ne? Zabranjena misao, tiha tajna koja tinja u meni, igrajući se sa granicama morala i razuma. Ipak, ne mogu je tek tako ugasiti. Jer svaki put kada ga vidim, osetim to – lagani trzaj u stomaku, onaj poznati žmarac uz kičmu. Nije da želim da ga imam. Ili možda želim? Ne znam. Ali ono što znam jeste da me uzbuđuje sama pomisao na njega, taj skriveni nemir koji me prožima kad mi se približi, kada mi uputi osmeh koji može, ali i ne mora značiti ništa.
Nije da mi u braku nešto nedostaje. Moj muž je divan, pažljiv, voli me i ja volim njega. Imamo stabilan život, sigurnost, sve ono što bi neko poželeo. Ali hemija… Hemija je nepredvidiva zver. Ne bira vreme, mesto ni osobu. I baš zato mi se u glavi ponekad odigravaju scenariji koje nikada ne bih smela izgovoriti naglas. U njima nije moj muž onaj koji me drži u naručju.
Možda je to samo prolazna fantazija, nestašna misao koja se poigrava sa mojim umom. Možda je to posledica zabranjenog voća, onog koje nikada nećemo dotaći, ali čiji miris ostaje u vazduhu, opijajući nas svojim slatkim, nedostižnim otrovom.
I dok pišem ovo, pitam se – koliko nas u sebi nosi tajne koje nikada nećemo otkriti? Koliko nas zna da granica postoji, ali joj se uporno približava, flertuje sa njom, svestan da je ne sme preći? Možda su ovakve misli deo ljudske prirode. Možda su samo odraz nečega dubljeg, nečega što nikada nećemo u potpunosti razumeti.
A možda… Možda su samo još jedan način da osetimo da smo živi.
STROGO ZABRANJENO NEOVLASTENO KOPIRANJE BEZ NAVODJENJA IZVORA
About The Author
