Moje ime je Danka. Imam 42 godine i živim u Nemačkoj poslednjih 17 godina. Potičem iz jednog mirnog mesta u Srbiji, ali sudbina me je, kao i mnoge, odvela put zapada u potrazi za boljim životom. Ovde sam izgradila svoj dom, svoj posao, svoj svet. Ali srce… ono je ostalo prazno. Udovica sam već četiri godine. Moj suprug je bio moj oslonac, prijatelj i saputnik u svemu, ali život je surov i nepredvidiv. Njegov prerani odlazak ostavio je prazninu koju ni godine ni rad ne mogu da popune.
Dugo sam razmišljala da li uopšte treba da tražim nekoga. Da li je u redu želeti ponovo da voliš, da osetiš nečiju ruku u svojoj, da imaš s kim da podeliš tišinu večeri, da nekome poželiš laku noć i dobro jutro. I danas, evo, pišem ovaj oglas jer sam skupila hrabrost da priznam – želim ljubav. Ne onu na brzinu, ne površnu, već pravu, odraslu ljubav u kojoj dvoje ljudi znaju ko su, šta žele i kuda idu.
Imam stabilan posao – radim kao medicinska sestra u jednom manjem privatnom domu za starija lica. Posao je human, ali i fizički i emocionalno zahtevan. Svaki dan vidim koliko život brzo prođe i koliko je važno ispuniti ga ljubavlju i bliskošću. Ne tražim da me neko spašava, već da bude uz mene. Da budemo oslonac jedno drugom.
Fizički opis? Visoka sam 171 cm, imam 65 kg, svetlu put, plavu kosu do ramena, oči sive, nekad više umorne nego nasmejane, ali još uvek sam žena puna života i snage. Ljudi kažu da zračim toplinom i dobrotom. Možda je to iskustvo života, možda empatija koju sam stekla kroz posao, možda duša koja je naučila da voli iskreno i duboko. Nosim godine sa dostojanstvom – ne jurim mladost, već zrelost koja dolazi sa iskustvom.
Ono što tražim u muškarcu nije fizički izgled. Naravno, svi volimo da nam se neko dopadne i fizički, ali za mene je mnogo važnije ono što se nosi u srcu i duši. Želim čoveka sa integritetom. Nekoga ko zna da sasluša, ko ima lepu reč, ko poštuje ženu, ko zna da zagrli kad je teško i da ćuti kad reči nisu potrebne. Ne interesuju me lažne predstave, ne zanima me bogatstvo niti status – želim partnera, saborca, prijatelja.
Idealno bi bilo da si između 40 i 55 godina, da si slobodan (razveden, udovac, nikada oženjen), da znaš šta hoćeš od života i da nisi u fazi igre i neozbiljnosti. Ako si iz Nemačke, Austrije, Švajcarske ili čak Srbije i imaš želju da stvoriš nešto iskreno, javi se. Možemo početi od pisanja, razmene mišljenja, pa ako se rodimo jedno drugom u mislima i emocijama, zašto da ne probamo da se sretnemo?
Volim šetnje u prirodi, volim da gledam stare filmove, da kuvam (posebno srpska jela koja me podsećaju na dom). Imam i malu baštu iza kuće, u kojoj uzgajam začinsko bilje, paradajz, pa čak i malo krastavaca. Prija mi jednostavan život – ne jurim luksuz, ali volim red, čistoću i sklad.
Kada padne veče, a tišina uđe u kuću, najviše mi nedostaje razgovor. Onaj večernji, lagani, kad se dan sabira, a duša odmara. Verujem da i ti znaš o čemu govorim – ako si proveo godine sam, znaš koliko to ume da boli. A život u dvoje je lepši. I lakši.
Ne očekujem savršenstvo. I sama nisam savršena. Nosim svoje ožiljke, svoje strahove, ali i svoju snagu i veru u ljubav. Znam da su mnogi danas skeptični prema oglasima. I ja sam bila. Ali možda baš ti i ja treba da se upoznamo baš ovako – iskreno i otvoreno.
Ako si do sada pročitao sve ovo – hvala ti. Već to znači da si ozbiljan. Ako si se prepoznao, ako ti se učinilo da možda imamo slična razmišljanja i snove – piši mi. Možda ćemo uskoro zajedno brati paradajz iz moje bašte. Možda ćemo deliti jutarnju kafu i smeh. Možda ćemo biti ono dvoje koje su svi smatrali da je kasno da vole, a mi im dokažemo suprotno.
Dodajte me na profil ispod.
Prošle su četiri godine od kada sam poslednji put zaista osetila kako je to kada ti srce zatreperi od iščekivanja nečije poruke. Zaboravila sam kako izgleda osećaj da ti neko nedostaje već minut nakon rastanka. A to su stvari koje bih želela opet da doživim. Ljubav nije privilegija mladih – ona je potreba svakog čoveka, bez obzira na godine. I nema ništa lepše nego kada dvoje odraslih ljudi, svesni sebe, odluče da se pronađu i grade nešto zajedno.
Znam da ima muškaraca koji su se, kao i ja, umorili od površnih odnosa. Onima kojima je dosta pretvaranja, igrica, odnosa bez smisla. Onima kojima nije važno da impresioniraju, već da pripadaju. Ako si među njima – dobrodošao si u moj svet. U mom svetu ceni se iskrenost, nežnost, pažnja. U mom svetu nema glume. Život je prekratak za maske.
Nekad se zapitam – da li će neko razumeti moju tugu koju još uvek nosim, ali i nadu koju ne gasim? Da li će umeti da prihvati ženu koja zna da brine, ali i kojoj treba zagrljaj? Koja zna da ćuti kad treba, ali i da kaže sve što oseća? Žena koja nije savršena, ali koja je verna, odana i snažna.
Nisam osoba koja očekuje princeze i dvorce. Sanjam samo jedan običan dom – sa mirisom večere koju zajedno spremamo, sa muzikom u pozadini, s pogledom u kome je sve jasno i bez reči. Želim da imam kome da poželim srećan rođendan, kome da kupim sitnicu bez posebnog razloga. Da imamo naše rituale – vikendom duga kafa, šetnja u prirodi, možda poneki izlet. Život koji ima smisao jer se deli.
Znam da su vremena teška. Ljudi se sve više zatvaraju, postaju hladni, preplašeni da ponovo vole. Ali ja biram da ne budem takva. Iako sam prošla kroz bol, gubitak, razočaranja – nisam izgubila veru u ljude. Verujem da negde postoji muškarac koji se isto ovako pita gde su nestale iskrene žene. Evo me, još uvek tu, još uvek verujem.
Ako ti srce zadrhti dok ovo čitaš, ako ti je lice ozareno idejom da neko još misli kao ti – javi se. Počnimo priču. Ne mora odmah da bude velika. Sve velike ljubavi su počele sa nekoliko rečenica. Pa neka i naša.
Možda se pitaš kako provodim svoje dane kada nisam na poslu. Iskreno, uživam u malim stvarima. Jutarnja kafa dok kroz prozor posmatram kako se dan budi. Cvrkut ptica u malom parku blizu mog stana. Odlazak u biblioteku ili omiljenu pekaru, gde me već znaju po imenu. Sitnice koje mnogi uzimaju zdravo za gotovo, ali koje meni predstavljaju bogatstvo.
Tokom vikenda često volontiram. U Nemačkoj postoji mnogo starijih osoba koje su usamljene, bez porodice. Odem kod njih, pročitam im nešto, pričamo, igramo šah… Ta ljudska povezanost, to davanje vremena, meni znači više nego bilo šta materijalno. I verujem da i ti negde u sebi nosiš tu toplinu – jer ako si pročitao sve do ovde, onda si neko ko ume da voli.
Znam da vreme brzo prolazi i da mnogi ljudi odustaju od ljubavi kako stare. Kažu: „Meni više ne treba niko“, ali to nije istina. Čovek je stvoren za bliskost, za zajedništvo. Nije prirodno da večeraš sam, da gledaš film bez ruke koju možeš da držiš, da legneš u krevet i ne čuješ: „Laku noć, dragi.“
Zamišljam nas kako zajedno putujemo – ne mora to biti luksuzna destinacija. Možda samo mali vikend izlet do nekog jezera, možda vožnja kroz planine ili odlazak u neku seosku kuću gde možemo da ložimo vatru i pričamo satima. Zamišljam kako ti kuvam sarme dok ti čitaš novine. Kako zajedno sadimo cveće. Kako jedno drugo podsećamo koliko je lepo imati nekog.
Znam da ovakav oglas nije uobičajen. I ne mora biti. Ne tražim idealnog muškarca. Samo nekoga ko neće otići kada postane teško. Nekoga ko zna da je ljubav više od zaljubljenosti – da je to i briga, i kompromis, i smeh, i suze, i poštovanje. Ako to nosiš u sebi – javi se. Ako znaš koliko vredi imati nekoga na koga možeš da se osloniš, ako želiš mirnu, stabilnu, toplu vezu – možda sam ja ta.
Godine su tu da nas nauče, ne da nas ograniče. I ne verujem u „prekasno je“. Verujem da su neki ljudi jednostavno stvoreni jedno za drugo – samo im treba malo više vremena da se pronađu.
Dodajte me na profil ispod.
About The Author
