Zovem se Ivana. Imam 36 godina i živim u Novom Sadu. Ovo što sada pišem nije trenutni hir, nije posledica usamljenosti tokom jedne kišne večeri, već plod dužeg razmišljanja i osećaja da je vreme da prestanem da čekam da mi ljubav zakuca na vrata. Ako ne otvorim srce i ne izgovorim ono što nosim u sebi – kako da me pronađeš?
Nisam žena koja nosi masku. Ne glumim hladnu i jaku da bih bila zanimljivija. Jesam jaka, jer sam morala da budem. Ali želim nekog uz koga mogu da budem i nežna, i slaba, i ranjiva. Nekog kome neću morati da dokazujem koliko vredim – već ko će to prepoznati sam. Nekog ko zna da su najveći pokloni pažnja, vreme i posvećenost.
Fizički, imam 170 cm, 60 kg, dužu crnu kosu i svetao ten. Moje oči su plave, često kažu da deluju kao da stalno nešto pitaju. Usne su pune, prirodne, i često zadrže osmeh i kada mi nije najlepši dan. Volim da se negujem, nosim urednu, ali nenametljivu šminku. Imam vitku figuru, ali nisam od onih što broje svaku kaloriju. Uživam u hrani, u mirisima, u sitnicama. Ženstvena sam, ali bez preterivanja. Najviše volim da obučem farmerke i košulju, kosu zavežem u punđu i krenem u dugu šetnju. Prava prirodna žena.
Radim u obrazovanju. Predajem književnost u srednjoj školi. Volim svoj posao, ali volela bih još više kada bih imala kome da prepričam dan, da podelim male pobede i poraze. Živim sama, imam mali stan koji sam uredila sa puno topline. Nema glamura, ali ima duše. Svaki detalj ima svoju priču, baš kao i ja.
Do sada nisam imala sreće u ljubavi. Ili su bili emocionalno nedostupni, ili su tražili nekog “lakšeg”, neko bez dubine. A ja sam sve samo ne površna. Neću ti pisati pesme, ali ću te pogledati kao niko pre. Neću ti slati stotine poruka, ali ću znati kada ti treba da ćutim uz tebe. Neću ti kupovati skupe poklone, ali ću pamtiti stvari koje voliš i raditi ih sa srcem.
Tražim muškarca od 35 do 50 godina. Možeš biti razveden, možeš imati dete, ali moraš biti slobodan za novu priču. Ne tražim da budeš savršen. Samo da budeš iskren. Da znaš šta hoćeš. Da ne bežiš kad stvari postanu ozbiljne. Da znaš da razgovor rešava više nego tišina. Volela bih da si bar prosečne građe, da vodiš računa o sebi koliko i o drugima. Ne moraš biti fitnes fanatik, samo prisutan i zdravog duha.
Važno mi je da znaš šta znači poštovanje. Ne kao reč, nego kao praksa. Da znaš da nije slabost ako pokažeš emocije. Da znaš da zagrljaj leči više nego kritika. Da ne misliš da žena mora da ćuti da bi bila dobra. Tražim nekog s kim ću moći da budem prijatelj, partner, ljubavnica – sve u jednom. Ne zbog uloge, već zato što se želimo i poštujemo.
Volim da kuvam, ali još više volim kad neko jede s uživanjem to što sam spremila. Volim da gledam filmove, da šetam kraj Dunava, da sednem u omiljeni kafić i samo ćaskam satima. Ne volim galamu, ne volim površne izlaske. Više me privlači tišina u kojoj se razumeju pogledi nego buka u kojoj se svi takmiče.
Nemam nikakve skrivene planove. Ne tražim avanturu. Ne zanimaju me frajeri sa sto brojeva u telefonu. Ako si muškarac koji zna šta znači rečenica “tu sam za tebe”, ako si spreman da voliš i da budeš voljen – možda smo na istoj talasnoj dužini.
Znam da danas svi žure, svi imaju prečice, svi gledaju slike umesto reči. Ali ako si ti drugačiji, ako ti još srce zna da se raduje zbog jedne poruke, jednog pogleda, jednog glasa – onda mi se javi. Ne moraš da pišeš romane. Samo javi da si tu. Možda je to početak jedne priče koje će oboje dugo pamtiti.
Možda više nismo klinci, ali ljubav nema rok trajanja. Samo joj treba šansa. Evo, ja je dajem. I ako ti je stalo da nekog voliš za ozbiljno – čekam tvoj znak.
Možda se pitaš – zašto baš sada, zašto baš ovako javno? Zato što sam umorna od čekanja. Umorna od tišina koje ništa ne znače. Umorna od pogleda koji samo prelaze preko mene, a ne vide ništa dublje. Umorna od toga da budem “previše” za pogrešne i “premalo” za one koji ne znaju ni sami šta hoće.
Ne želim savršen život. Samo onaj koji ima smisla. Život u kojem mogu da se probudim pored nekoga kome nije teško da mi poljubi čelo i pita kako sam spavala. Život u kojem imam kome da ostavim poruku “požuri kući, fališ mi” i znam da će taj neko doći.
Zamisli nas dvoje u običnom danu. Kupujemo voće na pijaci, smejemo se kako mi uvek uzmem premekane breskve. Posle šetamo kejom, ti me držiš za ruku, ja pričam previše, ti se smeškaš jer znaš da ne moram da budem uvek savršena. Vraćamo se kući, ručamo nešto jednostavno, možda ostatke od juče, ali to je najslađe jer jedeš s onim koga voliš. Uveče ležimo na kauču, ja ti stavljam noge u krilo, ti me lagano masiraš, gledamo film koji smo već gledali, ali nije važno – jer smo zajedno. E, to je život kakav želim.
Mnogi danas traže “srodnu dušu”, ali nisu spremni da se otvore. Skrivaju se iza poruka, iza neodgovorenih poziva, iza smešnih izgovora. Ja neću da se krijem. Ako želiš da znaš kako sam – pitaj. Ako želiš da me vidiš – dođi. Ako želiš da me voliš – budi iskren. Nije teško, samo je retko.
I znam da možda misliš da je ovo previše iskreno, predugačko, preemotivno. Ali to sam ja. Ako tražiš nekog ko će ti pisati hladna “hej” i “šta radiš” – idi dalje. Ako tražiš ženu koja ima 20 filtera na slici i 0 emocije u duši – idi dalje. Ali ako ti treba neko stvaran, nežan, svoj, ako ti treba žena sa kojom možeš da budeš i jak i slab, i dete i muškarac – možda sam ja ta.
Nema kod mene kalkulisanja. Ako te zavolim, znaćeš. I osetićeš. Nećeš se pitati gde si, šta si mi, da li si mi bitan. Jer ti to neću dati da se pitaš. Znam koliko je teško kad daješ a ne znaš da li ti se vraća. Znam koliko boli kad si iskren, a nailaziš na zidove. Ja sam srušila svoje zidove – ali ne za bilo koga. Samo za onog ko zna da to nije slabost, već najdublja snaga.
Kad sam bila mlađa, mislila sam da ljubav mora da boli. Da moraš da patiš da bi znala da voliš. Danas znam da prava ljubav ne boli. Ona leči. Ona smiruje. Ona uliva sigurnost. Zato želim ljubav koja ne stvara haos, već mir. Ne tražim uzbuđenje koje traje tri dana, pa nestane. Tražim onaj osećaj kada znaš – ovde pripadam.
Ako si porodičan tip – još bolje. Volela bih da upoznam nekoga ko voli okupljanja, šale, večere sa porodicom. Nekoga ko zna da su male stvari zapravo najvažnije. Volim i tišinu, naravno. Nismo uvek za društvo. Ponekad samo poželim da ti dođeš, legneš pored mene i bez reči me zagrliš. I tada ne treba više ništa.
Znam da se život ne meri lajkovima ni komentarima. Meri se s kim deliš dan. S kim deliš brige. S kim deliš postelju, ali i tišinu. Sa kim možeš da se posvađaš, ali znaš da to neće promeniti osnovu – da ste tu jedno za drugo.
Ako si emotivno zreo, ako znaš da razgovaraš, ako se ne plašiš žena koje govore iz srca – onda ćeš me razumeti. A možda i poželeti da pišeš nazad. Neću te ubeđivati. Neću se nuditi. Niti juriti. Verujem da će onaj pravi prepoznati i bez da ja vičem.
Volela bih da si otvoren, duhovit, nežan kad treba, čvrst kad treba. Da znaš da vodiš, ali i da pitaš. Da znaš da voliš – ne samo da to kažeš. I da si svestan da nijedna žena nije savršena – ali da prava zna da se bori za ono što želi. A ja želim mir. Ljubav. Prisutnost. Toplinu. I nekog ko zna šta znači ostati.
Možda si i ti već dugo sam. Možda si se i ti više puta razočarao. Možda su ti pričali da “dobre žene više ne postoje”. Možda ti je dosta foliranata, igara, praznih obećanja. Meni jeste. I zato sam ovde. Otvorena. Prisutna. Spremna da te upoznam.
Ne moraš biti “savršen”. Ne moraš biti bogat, poznat, ni idealan. Samo budi svoj. Budi dobar čovek. Pošten. Od reči. Ako jesi – piši mi. U redu je da ti treba vremena. U redu je da si oprezan. I ja sam. Ali hajde da probamo. Možda će iz ove priče da se rodi nešto što će nas zauvek promeniti.
I da ti kažem još nešto: kad voliš, ne pitaš kako ni zašto. Samo znaš. I ja to još čekam. Ne savršen poljubac. Već savršen mir dok si mi u naručju.
About The Author
