“Ispovest žene koja je verovala da život nema smisla – sve dok se jedno dete nije pojavilo na njenom putu”
Imam 47 godina. I kad pogledam iza sebe, imam osećaj kao da su sve te godine prošle bez boje, bez ukusa, bez mirisa. Moj život bio je niz istih dana koji su se ponavljali, poput beskrajnog kruga: posao, kuća, spavanje. Nikad se nisam udavala, nikad nisam želela decu. Nisam imala veru u ljubav, a muškarce sam smatrala gotovo istima – oni žele udobnost, pun stomak, mir, i ništa više.
Moglo bi se reći da sam bila žena koja je disala, ali zapravo nije živela. Moja duša bila je prazna. Novac sam gomilala, ne trošeći ga ni na šta osim na osnovne potrebe. Nikada nisam poklanjala, nikome nisam pomagale, jer sam verovala da svet funkcioniše po principu „svako za sebe“.
A onda je došla ta Nova godina, ona koja mi je promenila sve.
Jedan običan lift i neobičan pogled deteta
Tog dana, kao i svake godine, bila sam kod roditelja u Arhangelsku. Dok su oni odmarali, ja sam odlučila da očistim frižider. U njemu sam našla zaleđene komade hrane, sve stare i neuredno zapakovane. Spakovala sam sve u kutiju s namerom da bacim.
Pozvala sam lift i tada sam ga ugledala – dečaka od možda sedam godina. Sitnog, mršavog, u staroj jakni, sa kapom koja mu je skoro prekrivala oči. Gledao je u tu moju kutiju kao da u njoj stoji nešto neprocenjivo. Nije rekao ništa dok nisam krenula ka kontejneru. Tada me tihim, nesigurnim glasom upitao:
– “Mogu li da uzmem?”
Zastala sam, zbunjena. Prvo sam mu rekla da je to staro, ali kad sam videla kako gleda u nju, jednostavno sam mu pružila kutiju. Uzeo ju je pažljivo, kao da drži zlato, i prislonio na grudi. U tom trenutku mi se u stomaku nešto prelomilo.
Pitala sam gde mu je mama, a on je spustio pogled i rekao:
– “Bolesna je. I sestra isto.”
Nisam znala šta da kažem. Samo sam otišla, kao kukavica, jer nisam znala šta da radim. A onda, dok sam sedela za stolom, nisam mogla da jedem. Nisam mogla da prestanem da mislim na njegove oči, na taj tanjir hrane kao na blago.
Prvi put posle mnogo godina osećala sam nešto
Ne znam ni sama zašto, ali ustala sam, pokupila još hrane i krenula da pronađem njegov stan. Penjala sam se sprat po sprat, a onda su se otvorila vrata i pojavio se on. Uveo me unutra, a ono što sam videla, nateralo me da se postidim svog života.
Stan je bio skroman, siromašan, ali uredan. Na krevetu mlada žena, iznurena, držala je bebu u naručju. Na stolu ništa osim bokala vode i par krpa. U vazduhu je bila tišina, ona teška tišina gladi i bolesti.
Kada sam pitala za lekove, pokazali su mi nekoliko starih, istečenih tableta. Pozvala sam hitnu pomoć. Doktori su stigli, dali spisak lekova i injekcija. Ja sam sve kupila – lekove, mleko, hleb, čak i jednu igračku, majmunčića limunžute boje.
Tada sam prvi put posle decenija imala osećaj da radim nešto ispravno. Da konačno živim, da postojim za nekog osim za sebe.
Anjina priča – život pun bola
Te noći, dok smo čekali pomoć, Anja mi je pričala svoju priču. Odrasla je sa bakom, jer su je roditelji napustili. Baka je umrla od tuberkuloze, a ona je sa 16 godina počela da radi u prodavnici kako bi preživela. Sa 18 je poverovala u ljubav, zatrudnela, a mladić je nestao.
Kad je dete imalo mesec dana, ostavljala ga je samog u stanu dok je čistila tuđe kuće. Drugi muškarac ju je iskoristio, obećao brak, a ostavio je ponovo trudnu. Posle drugog porođaja, šef joj je čak oduzeo posao, silovao je, ostavljajući je bez ikakve zaštite. Sve to mi je ispričala sa praznim pogledom žene koja je previše puta bila izigrana, ali još uvek diše za svoju decu.
Promena koju nisam očekivala
Sutradan, Anton je ostavio tanjir palačinki ispred mojih vrata. Taj mali gest me je pogodio dublje nego išta u životu. Palačinke su bile obične, ali za mene su bile znak zahvalnosti, znak da sam možda prvi put nekome bila potrebna.
Počela sam da mislim drugačije. Sve godine sam mislila da nema smisla pomagati drugima, mislila da ljudi treba sami da se bore. Ali sada sam videla da nekad ruka spasa znači život.
Kupila sam im odeću, hranu, vitamine. Brinula o njima svaki dan. Anja je dobila posao kao šnajderka, deca su počela da se smeju, da jedu do sitosti, da spavaju mirno. I mene su počeli da zovu “tetka Rita”.
Naučila sam šta znači živeti
Pre ovog susreta mislila sam da su svi moji dani već određeni – posao, stan, tišina. Ali sada imam razlog da trčim kući posle posla, razlog da se smejem, da planiram sutra. Počela sam da brinem o roditeljima, da ih zovem češće, jer sam shvatila koliko sam bila sebična.
Život sam provela verujući da sam dovoljno jaka sama. A zapravo sam bila prazna. Ljubav prema toj deci, ta nežnost koju su probudili u meni, dala mi je osećaj da sam deo nečega većeg.
Danas, kad se setim onog dana u liftu, shvatam da ništa nije slučajno. Taj dečak mi je promenio život jednim pitanjem: “Mogu li da uzmem?”
Kako sam naučila šta znači voleti – zahvaljujući tuđem detetu”
Nekada sam verovala da je sreća precenjena reč. Za mene je život bio samo niz obaveza, bez radosti, bez smisla. Imala sam stabilan posao, dovoljno novca, ali ništa što bi me činilo istinski srećnom. Bila sam poput biljke – postojala sam, ali nisam rasla, nisam cvetala.
Ali nakon susreta sa Anjom i njenom decom, nešto se u meni pokrenulo, kao da mi je neko zapalio svetlo u sobi u kojoj sam godinama sedela u mraku.
Dani koji su me naučili empatiji
Prvih dana, dok sam im donosila hranu, odeću i lekove, stalno sam osećala neki čudan stid. Stid što sam do tada verovala da niko ne zaslužuje moju pomoć. Koliko sam puta prolazila pored ljudi na ulici, videvši tugu u očima, a da se nisam ni okrenula? Koliko sam puta rekla sebi: “To nije moj problem”?
Sada sam prvi put osetila kako je to kada ti neko kaže “hvala” i kada znaš da to “hvala” dolazi iz dubine srca, jer si im tog dana spasio život.
Deca su se vezala za mene neverovatno brzo. Anton me grlio svaki put kad me vidi, a mala devojčica, iako još uvek slaba, počela je da mi pruža ruke kad uđem u stan. Taj osećaj – da te neko voli bez ikakvog interesa, samo zato što si bio tu – bio je nešto što nikad ranije nisam doživela.
Razmišljanja koja su me progonila
Noću, kad bih legla, mislila sam na sve propuštene godine. Na roditelje koje sam viđala retko, na to koliko sam puta ignorisala njihove pozive. Na rođake s kojima sam izgubila kontakt jer sam uvek govorila da mi “ne trebaju ljudi”.
Koliko puta sam mogla učiniti dobro delo, a nisam? Koliko sam puta mogla nekome kupiti hleb, platiti lekove, reći lepu reč – ali nisam, jer sam bila zatvorena u svoj mali svet?
Počela sam da se pitam – koliko ima Anji sličnih priča koje prolaze neprimećeno? Koliko dece svake večeri zaspi gladno, dok ja sedim sama i gomilam novac koji mi ne znači ništa?
Nova Rita – žena koja želi da daje, a ne da uzima
Odlučila sam da se promenim. Počela sam da volontiram u obližnjem centru za pomoć majkama samohranicama. Svaki put kad vidim zahvalan osmeh žene kojoj sam donela hranu ili lekove, osetim toplinu u srcu koju nikada nisam poznavala.
Shvatila sam da život bez ljubavi i davanja nije život. Možeš imati sve – stan, posao, štednju – ali ako nemaš kome da se nasmeješ uveče, kome da kažeš “tu sam za tebe”, sve je prazno.
Danas, moj život ima smisao. Imam porodicu, iako nije krvna. Imam decu koja me zovu tetka Rita i trče mi u zagrljaj. Imam prijateljicu u Anji, koja se bori lavovski za svoju decu i svakim danom me uči hrabrosti.
I zato, ako čitaš ovu moju ispovest, nemoj ponoviti moju grešku. Nemoj živeti zatvorenog srca, jer nikada ne znaš kada će ti život poslati priliku da voliš i da budeš voljen. Nekad je dovoljno samo da pružiš ruku i kažeš: “Mogu da pomognem.”
Jer možda baš tog dana počinje tvoj pravi život.
About The Author
