Sandra je sa stomakom do zuba otišla od siromašnog Srbina i udala se za 40 godina starijeg Švajcarca: Sad kaže – prodala sam se za 5000 evra

„Moj muž u Srbiji bio je dobar čovek, ali siromašan do kostiju. Nisam imala snage da rađam dete u bedi. Otišla sam bez suza, jer sam ih već sve isplakala.“

Sa sobom je ponela samo jednu torbu kupljenu kod Kineza za 300 dinara. U njoj – par majica, stari foto-album i test na trudnoću.

„Završila sam fakultet i magistrirala dok je sistem to još priznavao. A kad su titule počele da gube vrednost – izgubila sam i ja.“

Upoznavanje „spasa“, muškarac 40 godina stariji

Ubrzo po dolasku u Švajcarsku, dok je radila kao bebisiterka, upoznala je njega – muškarca gotovo duplo starijeg. Bio je obrazovan, uglađen, imao je manire i novac. Pružio joj je utočište i pomoć koju niko drugi nije želeo ili mogao.

„Video je da sam trudna, ali ga to nije odbilo. Naprotiv. Rekao je da mogu da živim s njim, da mi ništa neće faliti. Da dete može da nosi njegovo prezime. A meni je to tada zvučalo kao raj. Pomogao je mojoj majci da otplati kredit, ocu da plati dugove za struju, bratu dao za auto. Nije me pitao ništa. Samo je davao. Znao je da mi treba pomoć.“

„Udala sam se za 5.000 evra“

Sandra se udala. Ne iz ljubavi, već iz preke potrebe. Za stalni boravak, za sigurnost, za dozvolu da ostane. Kaže da je sve ukupno što je dobila od njega bilo oko 5.000 evra. Sve ostalo – jeftina svadba, tašna „Cavalli“, pa čak i bračni krevet – došlo je s osećajem praznine.

Udala se za njega nakon samo nekoliko meseci poznanstva. Dete je rodila u bolnici u Bernu, u sterilnom okruženju, bez porodice, bez prijatelja. Dobila je boravak, krov nad glavom i stabilnost. Kaže da je tokom cele te priče od njega dobila ukupno oko 5.000 evra pomoći.

„Ja sam prodala sebe. Kao komad mesa. Nisam prostitutka, ali osećaj je isti. Telo ti je tu, ali srce ti je negde između prošlosti i poniženja.“

Nije bio loš – samo nije bio „on“

Iako je njen muž bio brižan i odan, i dalje je svaki njegov pogled podsećao na dogovor, ne na ljubav. Nije mogao da je voli kako je ona želela da bude voljena. Njena čežnja za toplinom doma, mirisom roditeljske kuće i jednostavnim stvarima – činila ju je strankinjom u vlastitom životu.

„On bi umro za mene. Ali ja sam već umrla u sebi.“

Pismo koje boli više od svega

Godinama kasnije, kada je dete poraslo i počelo da postavlja pitanja, dobila je pismo. Napisala ga je ćerka koju je kasnije ostavila u Srbiji, kod bivšeg muža.

„Mama, tata kaže da si otišla da zaradiš. Ja bih radije bila gladna, ali da te imam. Više ništa ne miriše na tebe.“

Tada je shvatila da nijedna odluka nije bez posledica. Da bežanje iz jedne tuge često vodi u drugu.

Danas, Sandra živi u Švajcarskoj, u velikoj kući, sa čovekom koji je nikada nije povredio – ali je nikada nije istinski voleo. Ona zna da je to njena krivica, jer ljubav se ne traži tamo gde je nema.

Saveti drugim devojkama

U svojoj ispovesti, Sandra šalje jasnu poruku devojkama koje razmišljaju o sličnom putu. Kaže da ne osuđuje nikoga, jer zna kako je biti gladan i odbačen, ali želi da ih upozori:

„Ako ikako možete – čekajte ljubav. Ne udajte se zbog papira, para ili mira. Nema mira bez duše. Nema slobode bez ljubavi.“

Zaključak: Život između pasoša i praznine
Sandra danas živi u Švajcarskoj, ima sve što joj je nedostajalo u Srbiji – osim sreće. Iako joj je muž veran i nežan, ona sanja Srbiju, ulicu iz detinjstva, miris sarme iz mamine kuhinje i dane kada je bila siromašna, ali svoja.

„Ja sam papirno obezbeđena. Ali emocionalno – i dalje sam izbeglica.“

IZVOR Stil / Beogradinfo