Ne pišem ovo da bih oprala svoju savest – jer znam da se neke stvari ne mogu izbrisati. Pišem zato što predugo nosim reči koje me iznutra guše.
Godinama sam se navikavala da ćutim. Da se smešim kada mi nije do smeha. Da glumim stabilnost dok sam se iznutra polako gasila. Moj muž je bio čovek kog sam zaista volela… ali i čovek pored kog sam, vremenom, prestala da se osećam viđeno.
U mom svetu sve je spolja izgledalo u redu. I baš zato je ono što se dogodilo počelo – potpuno neupadljivo.
Na poslu sam upoznala Marka. Stariji od mene gotovo petnaest godina, smiren, pažljiv, uvek nekako siguran u sebe. Nije se trudio da se dopadne – jednostavno je bio prisutan. Slušao me. Gledao me kao osobu, a ne kao naviku.
U trenutku kada sam u svom braku imala osećaj da sam samo još jedna stavka u danu, pored njega sam ponovo imala utisak da postojim.
Ništa nije krenulo naglo. Nije bilo drame, nije bilo velikih reči. Samo dugi razgovori u hodniku firme, kratki ručkovi, bezazlene šale i ono poznato zadržavanje pogleda koje traje malo duže nego što bi trebalo.
A onda su došle večeri prekovremenog rada. Jedna kancelarija, dvoje ljudi i previše tišine.
Poljubio me je prvi. Ja nisam stala.
Taj trenutak je pokrenuo niz odluka koje nisam umela da zaustavim. Mesecima smo se viđali u tajnosti. Kratki susreti, skriveni razgovori, izgovori koje sam sama sebi ponavljala dok sam se vraćala kući.
Kod kuće me je čekao muž. I krivica. I ona čudna mešavina srama i uzbuđenja koju danas ne mogu sebi da oprostim.
Ubeđivala sam sebe da imam kontrolu. Da mogu da živim dva života i da niko neće biti povređen.
Naravno – to je bila laž.
Jedne večeri sam se vratila kući i zatekla muža kako sedi u dnevnoj sobi. Bio je bled. U ruci je držao moj telefon.
Zaboravila sam ga.
Nije vikao. Nije me pitao ništa. Samo mi je pokazao poruku.
„Jedva čekam večeras…“
U tom trenutku mi se svet nije srušio uz prasak. Srušio se tiho. Bez scene. Bez drame. Samo je nestalo sve ono za šta sam mislila da je stabilno.
Te noći nisam spavala. A ujutru mi je rekao nešto što me je pogodilo jače od same poruke – znao je već neko vreme. Sumnjao je. Pratio znakove. Nadao se da će prestati.
Nije prestalo.
Marko me je tog jutra zvao. Nisam se javila. Posle toga – nikada više.
Presekla sam sve. Bez objašnjenja. Bez oproštaja. Jer sam konačno shvatila ono što sam mesecima odbijala da priznam – ono što sam sa njim imala nije bila ljubav. Bio je to beg. Kratko utočište od života u kom nisam imala hrabrosti da rešim ono što me zaista muči.
Cena tog bega bila je ogromna.
Moj muž nije otišao. Ostao je.
Ali to ne znači da je oprostio.
Danas spavamo u istom krevetu, ali između nas postoji prostor koji se ne može popuniti razgovorom, planovima ni obećanjima. Svaki moj pokušaj da objasnim, da se opravdam ili da popravim – završava se tišinom.
Najgore je što me ponekad gleda kada misli da to ne primećujem.
U tom pogledu nema besa. Nema ni osude.
Samo praznina.
I upravo ta praznina me boli više nego da je otišao.
Ne tražim razumevanje. Znam da sam povredila čoveka koji mi nije učinio zlo. Znam da sam zaslužila njegove suze. I znam da sam, možda zauvek, sebi oduzela pravo da budem voljena onako kako sam nekada bila.
Ovo pišem iz samo jednog razloga.
Ako neka žena sada stoji na istom raskršću na kom sam ja stajala – neka se zaustavi. Neka ne veruje sebi kada kaže da ima kontrolu. Neka ne veruje obećanju koje izgleda lepo, ali nema budućnost.
Jer posledice ne dolaze odmah.
Dolaze tiho. I ostaju dugo.
A ja?
Ja ću živeti sa svojom greškom. I svake noći, dok ležim pored čoveka koga sam povredila, nadati se da će mi jednog dana oprostiti.
Ako ne zbog mene – onda zbog svega što smo nekada bili.
