Neki trenuci ti ostanu zauvek urezani u pamćenje. Nije važno koliko godina prođe, koliko puta pokušaš da zaboraviš – vraćaju se, noću, dok gledaš u plafon. Ja imam jedan takav trenutak. Jedan pogled. Jednu rečenicu. Jedno lice koje nikada nisam mislio da ću videti u svom krevetu – osim njenog. A tog dana, video sam i njegovo.
Zovem se Milan. Imam 39 godina. Sa svojom ženom Sanjom bio sam u braku punih deset godina. Deset godina života, deljenja svega – hrane, kreveta, problema, snova. Imali smo svoje uspone i padove, kao i svaki par. Nikad nisam mislio da živimo bajku, ali sam bio ubeđen da smo zajedno jer to želimo. Jer se poštujemo. Jer smo izgradili nešto stvarno.
Sanja je bila moj oslonac. Upoznali smo se na fakultetu, zavoleli spontano, bez velike pompe. Nije bila žena od drame. Bila je mirna, staložena, sposobna. Volela je svoj posao u jednoj firmi koja se bavila logistikom. Imala je svoje kolege, često je pričala o njima – naročito o jednom čoveku, Draganu, deset godina starijem, navodno „divnom mentoru“ koji joj je pomagao oko svega.
Sećam se da sam ga ponekad viđao na slikama s nekih tim-bildinga. Nije mi smetao. Bio je oženjen, sed kosa, smiren, izgledao mi je kao čovek koji se više bavi izveštajima nego tuđim ženama. Koliko sam samo pogrešio.
Bio sam često na putu zbog posla. Bavim se montažom i održavanjem opreme, i često radim po drugim gradovima. Uvek sam se trudio da se vratim kući što češće. Da je iznenadim. Da unesem toplinu. Nikad nisam bio čovek od velikih reči, ali sve što sam imao – davao sam njoj. Uveren da ona radi isto.
Tog dana trebalo je da se vratim tek uveče. Posao sam završio ranije i rešio da je iznenadim. Kupio sam cveće. Kafu koju voli. Otključao sam vrata tiho, bez najave. Ušao u stan, skinuo cipele da je ne probudim ako spava. Tišina. A onda – tihi glasovi iz spavaće sobe. Šapat. Smeh. Kucanje kreveta o zid.
Ušao sam.
Zastao sam na vratima. Trebalo mi je par sekundi da shvatim šta gledam. Moju Sanju. U krevetu. Gola. I njega. Dragana. Bezbedno ušuškanog kraj nje. Nisu me ni čuli. Nisu očekivali. Ko bi i pomislio da ću baš tog dana doći ranije?
Sanja je prvo vrisnula. Pokrila se jorganom. On je skočio kao oparen, tražeći pantalone. Pogledao me – i oborio pogled. Ona je počela da muca: „Mile… nije ono što misliš…“ Ali bilo je tačno ono što mislim. Nije bilo dileme. Nije bilo prostora za opravdanja.
Okrenuo sam se i izašao.
U tom trenutku nisam osećao ni bes ni tugu. Samo nevericu. Kao da sanjam. Kao da sam upao u neki jeftini film na kablovskoj. Samo što je to bio moj stan. Moj krevet. Moja žena.
Tog dana nisam plakao. Ni sutradan. Ali trećeg dana, kad sam osetio njen parfem na mojoj jakni – slomio sam se. Suze su potekle same. Osećao sam se kao neko koga su isekli iz sopstvenog života. Kao statista koji je izbačen iz filma koji je sam režirao.
Nisam je zvao. Nije me zvala. Poslala je poruku: „Žao mi je. Nisam htela da te povredim. Bila sam izgubljena.“ I to je bilo sve. Nikakva konkretna izvinjenja. Nikakvo objašnjenje. Samo reči bez težine.
Saznao sam da je afera trajala mesecima. Kolege su znale. Niko nije rekao ništa. I možda je to ono što najviše boli – ne samo izdaja žene koju voliš, već tišina sveta oko tebe koji zna, ali ćuti.
Prošlo je nekoliko meseci. I dalje živim sam. Još uvek u istom stanu. Uklonio sam sve što me podseća na nju, ali neke uspomene ne možeš izbaciti iz ormara. One žive u tebi. U noćima kad ne možeš da spavaš. U trenucima kad uhvatiš sebe da tražiš njen osmeh na ulici.
Ne znam da li ću ikada više moći da verujem. Možda hoću. Možda ću jednom sresti nekoga ko neće slomiti ono što pokušavam da sastavim. Ali za sada – samo dišem. Preživljavam. I učim da budem svoj, bez nje.
Ova priča je za svakog ko je ikada verovao previše. Ko je mislio da su deset godina dovoljne da se ne pojavi neko treći. Nisu. Niko nije siguran. Ljubav je rizik. I nije pitanje da li ćeš biti povređen – već kada, i kako ćeš to preživeti.
About The Author
