Još pre nekoliko godina, Nevena, profesorka iz Beograda, doživela je situaciju koja joj i danas izaziva osećaj nelagodnosti i stida. Njena priča, koju je dugo skrivala od svih, ostala je zapamćena kao jedno od onih iskustava koje zauvek promeni način na koji gledamo na sopstvene izbore.
– Bilo je to pre tri ili četiri godine, sećam se da je bio kraj oktobra, miris kestena u vazduhu i tišina kasne večeri na Dorćolu. Tada sam bila u neobaveznoj vezi s jednim taksistom iz kraja. Viđali smo se povremeno, a kako to obično biva, sve je bilo vrlo strastveno i spontano. U početku smo uživali u vožnjama njegovim kolima, ali brzo nam je to postalo monotono – počinje ona svoju priču.
U potrazi za uzbuđenjem, njen tadašnji ljubavnik predložio je da odu do starog trolejbusa koji je danima stajao parkiran u blizini Dobračine. Iako u prvi mah nije bila sigurna da li je ideja smešna ili uzbudljiva, prihvatila je iz radoznalosti.
– I tako, jedne večeri smo se ušunjali unutra. Bila je prava beogradska jesen, ni pretopla ni prehladna. Ušli smo tiho, noseći sa sobom flašu vina i ono poznato osećanje da radimo nešto što je zabranjeno. Nismo želeli da se mazimo na sedištima zbog mogućnosti da nas neko primeti s ulice, pa smo stvari spustili na pod, smestili se i prepustili strastima.
Nakon što su vodili ljubav, ostali su unutra da prespavaju. Piće ih je opustilo, a sigurnost praznog vozila učinila im se dovoljnim razlogom da tu provedu noć.
– Probudio nas je hladan zrak s jutarnjim vetrom. Još uvek ošamućeni od vina, ponovo smo se prepustili jedno drugom. Bio je to snažan i nežan trenutak, baš onakav kakav se ne planira. Sve je delovalo idilično dok nisam podigla glavu i pogledala ka prozorima.
Ono što je ugledala, zauvek joj se urezalo u sećanje.
– Na prozorima su bili otisci dlanova, a iza njih dečje glave koje su radoznalo gledale unutra i pravile grimase. Bila sam u šoku. Vrisnula sam i momentalno počela da skupljam odeću. Viknula sam partneru da nas posmatraju. U trenutku smo se oboje sabrali, obukli i pojurili napolje.
Na ulici ih je sačekao hor dečjeg smeha i glasovi koji su se rugali. Osećaj srama bio je toliko jak da je Nevena, dok su trčali ka njegovom taksiju, instinktivno pokrila lice rukama – kao da je poznata ličnost uhvaćena u skandalu.
– Sledećeg dana, kada sam se pojavila u školi, đaci su se kikoćali iza mojih leđa. Niko mi ništa nije rekao direktno, ali sam osetila da nešto znaju. Do danas ne znam da li je neko od njih bio među onim klincima kod trolejbusa, niti da li je neko nešto snimao.
Iako se ranije nije libila da vodi ljubav na neobičnim mestima, ova situacija ju je duboko uzdrmala.
– Prijatelji znaju da sam uvek bila slobodnog duha, da nisam bežala od avantura, ali ovakvu paniku nikad ranije nisam doživela. Nisam ni slutila da će me taj trenutak strasti pretvoriti u predmet šaputanja i podsmeha.
Na kraju ispovesti, Nevena kaže da je ispričala svoju priču ne zbog potrebe da se opravda, već da pokaže da svi pravimo greške, ponekad iz želje za uzbuđenjem, ponekad iz osećanja usamljenosti.
– Možda me neki neće razumeti, možda će me osuditi, ali meni je važno da sam skinula to breme sa svojih leđa. Želim da poručim ženama: vodite ljubav, budite slobodne, ali ne dozvolite da zbog trenutka zaboravite gde ste i ko sve može da vidi ono što nikako ne bi trebalo da vidi.
About The Author
