Zovem se Marija, imam 29 godina i dolazim iz jednog manjeg mesta u centralnoj Srbiji. Po zanimanju sam farmaceutski tehničar, ali već neko vreme radim kao prodavačica u lokalnoj apoteci. Život u malom mestu je tih, jednostavan i donekle predvidiv. Mnogi ljudi koje poznajem još od detinjstva su se već udali, oženili, imaju decu i voze se u krug između kuće, posla i vikend-odlazaka kod rodbine.
Ja sam, međutim, uvek bila drugačija. Ne po nekom buntovništvu, već jednostavno nisam osećala da pripadam tom obrascu. Imala sam nekoliko veza, ali nijedna nije trajala dovoljno dugo da bih se osetila sigurno. Nisam znala da li sam ja problem ili su muškarci koje sam birala bili emocionalno nedostupni, ali jedno sam znala – nedostajalo mi je nešto istinsko, nešto duboko i stvarno.
Uveče, posle posla, često sam ležala budna i razmišljala gde grešim. Čitala sam knjige o vezama, o emocijama, o muškoj i ženskoj psihologiji. Počela sam da verujem da možda negde postoji neko, ali da ga ja u ovom okruženju nikada neću upoznati. Moj grad je mali, svi se znaju, ljudi osuđuju brzo, ogovaraju još brže. Nisam želela da tražim ljubav po kafanama, a preko društvenih mreža sam dobijala samo prazne, bezlične poruke.
I onda sam jedne večeri, sasvim slučajno, naletela na stranicu tvog sajta – topinforaja. Naslov je bio: „Marina iz Beča, 32 godine, traži slobodnog čoveka za brak“. Pomislila sam: “Čekaj… ako žene otvoreno pišu ovako, šta čekam ja?” Kliknula sam dalje, pa još jedan tekst, pa još jedan. Nisu to bili obični oglasi – to su bile ispovesti, životne priče, emocije pretočene u reči. Osetila sam kao da svaka od njih priča moju priču – čežnju, usamljenost, ali i nadu.
Na sajtu sam pronašla deo gde mogu i ja ostaviti svoj oglas. Iako sam se dvoumila nekoliko dana, jedne večeri sam sela i napisala sve što mi je bilo u srcu. Ništa prenaglašeno, ništa izveštačeno – samo iskreno. Napisala sam da tražim čoveka koji zna šta želi, koji ne traži avanturu već partnerstvo, nekoga ko veruje da ljubav ne poznaje kilometre ako su duše u istom pravcu.
Moj oglas je objavljen sledećeg dana. Nisam očekivala mnogo. Međutim, ubrzo su krenule da stižu poruke. Većina je bila pristojna, neki su me samo hvalili zbog iskrenosti, a onda sam, među svima njima, primetila poruku koja je bila potpuno drugačija. Pisalo je: “Zdravo Marija, pročitao sam tvoj oglas i nisam mogao da ostanem ravnodušan. Zovem se Stefan, živim u Beču već deset godina i dugo tražim ono što si ti opisala. Hajde da se upoznamo, ali stvarno.”
Ne znam zašto, ali njegova poruka me je zadržala duže nego sve ostale. Nije bilo flerta, nije bilo previše reči – samo jasnoća i neka posebna energija između redova. Odgovorila sam. Tako je počelo.
Prvih dana smo se dopisivali svakodnevno. Pisali smo o svemu – o detinjstvu, roditeljima, neuspelim vezama, nadama, strahovima. Nije pokušavao da me impresionira, nije igrao igrice. Samo je bio tu, prisutan. I mene je to razoružalo. Način na koji me je slušao i razumeo čak i kad nisam znala kako da izgovorim ono što osećam, bio je lekovit.
Kako su nedelje prolazile, naše poruke su se pretvorile u video-pozive. Gledali smo filmove zajedno preko Skypea, slali jedno drugom slike iz svakodnevnog života, razmenjivali muziku, citate. Počela sam da osećam da je deo mog dana, kao da ga poznajem oduvek. Jedne večeri, posle tri meseca dopisivanja, rekao je: “Znaš, razmišljam da dođem u Srbiju da te upoznam. Ako si za.”
Bila sam i uzbuđena i uplašena. Šta ako nije kao što mislim? Šta ako razočaram njega ili sebe? Ali srce je govorilo da to moram da pokušam. Došao je u martu. Ispred autobuske stanice, kada sam ga prvi put ugledala – kao da se ceo svet na trenutak utišao. Bio je on. Moj Stefan.
Zajedno smo proveli četiri dana. Upoznala sam ga sa roditeljima, šetali smo po mom gradu, pričali do kasno u noć. Bio je pažljiv, nežan, tih i siguran. Kada je odlazio, bilo je teško. Suze su mi krenule same. “Vratiću se uskoro,” rekao je i poljubio me u čelo.
Nakon toga, sve je postalo još ozbiljnije. Počeli smo da pričamo o budućnosti, o braku, o mogućnosti da se preselim u Beč. U aprilu me je pozvao da dođem kod njega na deset dana. Prvi put sam sela u avion. Njegov stan je bio topao, mirisao je na
…U aprilu me je pozvao da dođem kod njega na deset dana. Prvi put sam sela u avion. Njegov stan je bio topao, mirisao je na kafu i lavandu, a njegov zagrljaj… bio je dom.
Tih deset dana u Beču promenilo je moj život. Obišli smo Schönbrunn, Dunavski toranj, male uličice u Prateru, ali ono najvažnije – upoznali smo se bez ekrana. U njegovom ponašanju, u sitnicama, videla sam sigurnost. Ne onu teatralnu sigurnost muškarca koji želi da impresionira, već onu tihu, smirenu, kakva dolazi samo iz čoveka koji zna ko je i šta želi.
Jedne večeri, sedeli smo na balkonu, uz čašu vina. Nije bilo velikih reči, ni pompe. Samo je izvadio prsten, pogledao me i rekao:
„Ne želim da se više rastajemo. Hoćeš li biti moja žena?“
Nisam plakala. Samo sam mu tiho rekla „da“, a srce mi je kucalo kao nikada pre.
Danas pišem ovu ispovest iz Beča. Spakovala sam kofere i preselila se pre dva meseca. Naučila sam da život često traži od nas hrabrost koju ni ne znamo da imamo. Da ljubav ne bira ni kilometre ni poreklo – bira dušu. Sve je počelo jednog običnog dana, kada sam otvorila sajt TopInforaja. Nisam ni slutila da će mi taj klik promeniti život.
Zato, ako me pitaš da li verujem u internetupoznavanje, u žene na internetu koje traže pravu ljubav, u online veze koje mogu postati stvarne – reći ću ti:
Ne samo da verujem. Ja sam dokaz.
About The Author
