“BEOGRAĐANKA OD 40 GODINA OTKRILA ZAŠTO NIJE UDATA — I ŠTA TRAŽI OD MUŠKARCA SADA!”

Zovem se Dina. Rođena sam i odrasla u Beogradu, a već poslednjih deset godina živim i radim u Nemačkoj. Imam cetrdeset godina, a kada ovo pišem, sedim sama u svom stanu u Minhenu, sa šoljom jake crne kafe, gledam kroz prozor i pitam se — da li si ti možda baš sada negde u istoj toj tišini, pitajući se gde je žena kao ja?

Ne pišem ovo iz očaja. Nisam usamljena žena koja traži bilo koga. Ja sam kompletna žena — ostvarena, emotivno zrela, obrazovana, sa jasnim vrednostima i životnim iskustvom koje me je naučilo šta želim, a još više šta više nikada neću trpeti.

U Nemačku sam otišla sa trideset godina. Teško je bilo ostaviti porodicu, prijatelje, svoj grad. Ali znala sam da ako želim nešto više — moram izaći iz zone komfora. Ovde sam izgradila karijeru u administraciji u jednoj firmi, imam svoju finansijsku stabilnost, stan, automobil, prijatelje… Ali ono najvažnije — onaj pogled ujutru kad se probudiš pored nekoga koga voliš — to još nisam pronašla.

Ljubav mi nije bila nepoznanica. Imala sam ozbiljne veze, dve jako važne. Jedna je bila mladalačka, burna, puna strasti, ali prazna na duge staze. Druga je bila tiha, mirna, ali bez hemije. I znaš šta sam naučila? Ljubav ne sme da bude kompromis sa sobom. Moraš želeti da se probudiš pored te osobe, ali i da možeš ćutati s njom satima a da ti bude mirno u duši.

Ne tražim idealnog muškarca jer takav ne postoji. Tražim pravog — za mene. Nekoga ko zna šta želi. Ko ima prošlost, ali nije zarobljen u njoj. Nekoga ko je možda pao, ali je ustao. Nekoga ko ne beži od emocija, već ih razume i gradi.

Da li si ti taj?

Imam cetrdeset godina i ponosna sam na svaki trag na mom licu. Svaka bora na mom čelu je jedna bitka koju sam preživela. Moj osmeh je iskren jer sam naučila da se ne smejem iz pristojnosti, nego iz srca. Volim da kuvam, da čitam romane koji me teraju da zaboravim da sam u tuđini, volim šetnje po Alpima, ali volim i beogradske kaldrme, kafanske noći uz tamburaše, i burek u 4 ujutru posle izlaska.

Mnogi me pitaju — zašto nisi udata? Možda baš zato što nisam želela da budem sa bilo kim, samo da bih ispunila tuđa očekivanja. Jer sam verovala da će neko prepoznati mene baš ovakvu — iskrenu, toplu, odanu, strastvenu i pomalo tvrdoglavu Beograđanku.

Možda je vreme da konačno napišem ovo pismo jer negde postoji muškarac koji će ga pročitati i osetiti da sam ga pisala baš njemu.

Ukoliko si između trideset osam  i pedeset godina, emotivno dostupan, komunikativan, smeo da voliš i da se gradiš sa ženom rame uz rame, javi se. Mesto nije bitno — emocije su ono što povezuje ljude. Ja sam spremna da te upoznam. Ne kao princeza koja traži princa. Nego kao žena koja želi pravog čoveka pored sebe.

Nemačka. Uređena zemlja. Sve funkcioniše: vozovi na vreme, ljudi disciplinovani, ulice čiste, sistem savršen. Ali… duše? Duše kao da su upakovane u vakum, zapečaćene u hladnoj tišini.

Ne želim da generalizujem. Poznajem divne ljude ovde. Prijatelje, kolege, ljude koji su mi pomogli više nego što su morali. Ali u ljubavi, istina je jednostavna — ovde sam žena koja zna šta želi, ali okružena muškarcima koji ne žele ni da pitaju šta to jeste.

U Nemačkoj je ljubavni život kao CV — kratak, jasan, bez previše emocija. Na dejtovima se ne priča o snovima, nego o planovima, kreditnim sposobnostima, koliko ko zarađuje, gde vidiš sebe za pet godina… I kad pitaš: “A gde vidiš nas dvoje?” — usledi tišina.

Taj manjak topline i strasti, to odsustvo igre pogleda, dodira koji kaže više od reči… to mi najviše nedostaje.

Zato ovo pišem tebi, muškarcu koji zna šta znači kad ti žena skuva kafu bez reči jer je osetila da ti je dan bio težak. Muškarcu koji zna šta znači držati ruku na butini dok voziš i pričaš o glupostima. Koji zna da ćuti sa mnom, a da nas tišina ne razdvaja nego spaja.

Znaš, ovde sam imala jedan pokušaj veze. Inženjer, pedantan, uredan, tačan do sekunde. Prvi meseci su bili “ok”. Pitala sam ga jednom: “Šta osećaš kad me vidiš?” Rekao je: “Sigurnost.”
Ja sam želela da kaže: “Požudu. Nemir. Želju da te zagrlim i da ne pustim.”
Nisam je dobila. Nisam ni tražila više. Otišla sam.

Zato, dragi čitaoče, ako si i ti možda razočaran u moderne odnose, aplikacije, poruke bez duše, video pozive bez pogleda, i ako još veruješ u to da dvoje mogu biti jedno — čitaj dalje.

Ja sam žena koja ne zna da voli polovično. Kad volim, volim celim telom. Kad kažem “tu sam”, to znači da me imaš i kad si jak i kad si na dnu. Nisam od onih koje beže kad naiđu problemi. Ali tražim isto. Neću muškarca koji me gleda kao dodatak, nego kao partnera. Nisam cvet koji traži da ga zalivaš svaki dan, ali jesam žena koja cveta kad je pored pravog muškarca.

Volim Balkan zbog tog šarma koji nosimo. Zbog toga što se smejemo i kad nemamo razloga. Što pravimo ručak za goste i kad nam se ne dolazi niko. Što grlimo jako, psujemo srčano, volimo duboko. Zbog toga ti i pišem — jer znam da negde tamo, možda baš u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili Banja Luci — sediš ti i razmišljaš da li ovakve žene još postoje.

Postoje.

Imam 40 godina, nisam savršena, ali sam stvarna. I ako voliš stvarne žene, sa prošlošću koja ih nije slomila već izgradila, sa pogledom koji vidi dublje od lica i tela — javi se.

Možda neće biti lako. Ali ništa vredno nije lako. Možda ćeš morati da dođeš do Nemačke. Ili ću ja doći u Srbiju. Možda ćemo morati da se tražimo. Ali verujem da ćemo se pronaći.