Venčanje je jedan od najposebnijih trenutaka u životu svakog čoveka, ali ono što je za mene bilo još posebno, desilo se tek na kraju dana. Svi su se radovali, smeštali na svojim mestima, smeštali poklone i blagoslove, ali ja nisam mogla da prestanem da mislim na nešto što je moj deda učinio za mene. I to nije bilo nešto veliko u materijalnom smislu, već nešto mnogo dublje, nešto što mi je dirnulo dušu.
Bilo je to pismo. Poklon od mog dede. Ne izuzetno skup, ali mnogo vredniji od bilo čega što sam mogla da zatražim. U trenutku kada sam otvorila kovertu, nisam mogla da verujem svojim očima. To nije bilo samo pismo, to je bila poruka puna ljubavi, mudrosti i životnih iskustava koje se ne mogu meriti u novcu.
Unutar koverte bio je novčani iznos – 1.000 dinara. Na prvi pogled, iznos koji bi mnogi možda smatrali simboličnim. I sama sam pomislila: “Deda, zašto tako malo?” Ali onda sam pročitala njegove reči. Svi su znali da moj deda nije imao mnogo, ali je uvek bio spreman da podeli, da pomogne, da donese sreću onima koje voli. I to pismo je bilo dokaz njegove neiscrpne ljubavi i pažnje koju je posvetio svojoj unuci na jedan sasvim jedinstven način.
Pismo je počelo jednostavno, u njegovom prepoznatljivom rukopisu: “Draga moja, na dan kada postaješ žena, želeo bih da ti dam nešto više od poklona. Da ti poklonim deo svog života, deo svog srca. Nemam mnogo, ali evo – 1.000 dinara. Znam da to nije mnogo, ali je srce koje ti je tu. Moj poklon tebi je ovaj deo mene, deo mog života, deo mog rada. Kada ti zatreba, seti se da postoji neko ko te voli, i ko ti je dao sve što ima.”
Nije bilo ničeg glamuroznog u tom poklonu. To je bila jednostavna, skromna poruka, ali u njemu je bilo nešto mnogo dublje. To je bio dokaz da ljubav nije nešto što se meri materijalnim stvarima. Možda je moj deda mogao da mi pokloni novac, nakit, možda da mi je darovao neku vrednu stvar koju bih čuvala kao uspomenu, ali on mi je dao mnogo više od toga – dao mi je deo svoje duše. U njegovim rečima, osećala sam to nešto što nije moglo da se izmeri niti ocenjuje.
Njegove reči su bile najlepši poklon koji sam mogla da poželim. Deda nije bio bogat čovek, ali je uvek imao dovoljno ljubavi, pažnje i brige za sve nas. Zbog toga je svaki njegov gest imao neprocenjivu vrednost. U tom pismu, njegova ljubav je bila očigledna. Bio je ponosan što je prisustvovao ovom velikom trenutku u mom životu, i ponekad su sitnice poput tih vrednije od bilo čega drugog.
Dok sam čitala njegove reči, bilo mi je teško da zadržim suze. Iako je pismo bilo skromno, njegova ljubav je bila ogromna. U tom trenutku sam shvatila da nije bitno koliko novca imaš da bi nekog obradovao. Bitno je da tvoje srce bude na pravom mestu, da budeš iskren i da podeliš deo sebe. To je ono što je deda učinio, i to je nešto što ću zauvek pamtiti.
Na kraju sam shvatila da je ovaj poklon mnogo vredniji od bilo kojeg drugog. Novac je nešto što dolazi i odlazi, ali ljubav i pažnja koju je deda pokazao kroz ovo pismo, to je nešto što traje zauvek. Svaki put kad budem gledala te 1.000 dinara, setiću se mog dede, setiću se toga divnog trenutka, i podsetiću se da ljubav ne mora da bude skupa da bi bila najvrednija.
Zato, iako je ponekad teško videti pravu vrednost u nečemu što izgleda jednostavno, znam da su upravo ti mali trenuci, ti sitni gestovi, ono što zaista čini život posebnim.
About The Author
