Zamisli da si provela pola života pokušavajući da sve bude kako treba – da brak opstane, da deca budu vaspitana, da kuća bude čista, da ručak miriše, da računi budu plaćeni, da ti budeš “ona jaka žena” koju svi vide. A onda, posle 25 godina svega toga – ostaneš sama. Ne samo fizički. Sama u svakom smislu te reči.
Zovem se Dragana, imam 48 godina i dolazim iz Beograda. Po zanimanju sam pravnica, trenutno radim u jednoj domaćoj firmi na poziciji koju sam pošteno zaslužila – ali sam do nje došla kroz znoj, ne kroz “veze”. Majka sam dvoje odraslih ljudi. Jedno već živi u inostranstvu, drugo u svom stanu. Ja sam ostala sama u stanu koji je prevelik za jednu osobu, ali još uvek prepun tragova prošlosti.
Fizički izgled mi nikada nije bio prioritet, ali nisam ga ni zapustila. Visoka sam 167 cm, imam 71 kg, telo je ono koje je prošlo trudnoće, stresove, radne vikende i neprospavane noći. Ipak, i dalje se trudim – redovna sam na pilatesu, šetam svaki dan po Tašmajdanu, volim laganu šminku, urednu frizuru i nežne parfeme. Lice mi je ovalno, sa blagim borama koje su, verujem, zarađene iskreno. Kosa mi je boje meda, do ramena, najčešće puštena. Oči su mi tamno braon, i često kažu da u njima mogu da se pročitaju godine tuge i borbe – ali i iskra koju nisam izgubila.
Nikada nisam verovala da ću se ikad naći u situaciji da pišem ovakav oglas. Ali život je, izgleda, odlučio drugačije. Moj brak je trajao 25 godina. Delovao je spolja kao stabilan, kao “primeran.” I jeste bio – do jedne tačke. Do momenta kada sam shvatila da partner nije više emotivno prisutan. Godinama smo spavali u istom krevetu, a nismo jedno drugo dodirnuli ni pogledom. I onda sam ga pustila – a zapravo sam pustila i sebe. Da živim. Konačno.
U početku sam bila ljuta. Na sebe, na njega, na ceo svet. A onda sam godinama sebe ubeđivala da mi “ne treba niko”. Da sam srećna sama. Da sam slobodna. Da mi je bolje ovako. Ali svaka kafa popijena sama, svaki rođendan proslavljen bez osmeha, svaka noć kad legneš u tišini – govori ti da lažeš sebe.
Ovaj oglas pišem jer sam, iskreno, umorna od samovanja. Ne treba mi sponzor, ne treba mi neko da me izdržava. Treba mi neko da me pogleda kao ženu. Ne kao majku, koleginicu, komšinicu, savetodavca. Ženu. Koja i dalje ume da voli, koja i dalje želi da čuje “lepo mirišeš” i “nedostajala si mi”.
Ne tražim savršenog muškarca. Ako si među onima koji misle da žene u četrdesetim treba da izgledaju kao devojke sa Instagrama – slobodno preskoči ovaj oglas. Ako očekuješ da ti budem majka, domaćica, ljubavnica i terapeutkinja u jednoj osobi, a da ti ne pružiš ništa – ne troši svoje i moje vreme. Ako si još u braku, ali u “komplikovanoj fazi” – ne, hvala.
Ali ako si muškarac koji zna da voli, koji zna da sasluša, koji ume da prizna grešku, koji se ne boji bliskosti, emocija i iskrenih razgovora – onda možda vredi da pročitaš do kraja.
Idealno bi bilo da imaš između 45 i 60 godina, da si razveden ili slobodan, da imaš sređen svoj život (ne savršen, ali stabilan). Ne moraš biti imućan, ali moraš biti odgovoran. Ne tražim luksuz – tražim prisustvo. Tražim nekog ko će mi reći “tu sam” – i zaista biti tu.
Ne interesuju me muškarci koji svakog dana startuju po deset žena, šalju iste poruke i traže samo dopisivanje. Ja ne tražim razonodu – tražim vezu. Možda i više, ako se poklopimo. U ovom trenutku ne bežim ni od ponovne ozbiljne ljubavi. Ako se desi, neka bude – ali iskreno.
Volim umetnost. Idem redovno u pozorište, čitam knjige – poslednje što me oduševilo bio je roman “Pomoćnica” od Elkeš Brana. Volim večere uz muziku, domaći film, tihe šetnje, pa čak i da sedimo u tišini ako nam to prija. Naučila sam da mir ne znači dosadu – već sigurnost.
Ako znaš da držiš ruku, a ne samo telefon. Ako znaš da pitaš “Kako si?” i saslušaš odgovor. Ako znaš da pohvališ, ali i da priznaš kada pogrešiš. Ako se ne stidiš svojih rana, jer znaš da prave priče imaju i poglavlja bola – onda si možda ti taj.
Zamisli: zajedno kuvamo, ja ti spremam pasulj, ti sečeš hleb. Zajedno idemo na vikend putovanje, zimi u planinu, leti u banju. Ne mora da bude skupo, ne mora da bude daleko – samo da bude “zajedno.” Zamisli da me pitaš šta želim da gledamo, i da ti kažem “bilo šta, samo da si pored mene.”
Želim da budem nečija nežnost. Da u meni vidiš partnerku, saputnicu, prijatelja, oslonac. I da ja to isto mogu reći za tebe.
Možda ti se čini da je 48 puno godina za novu ljubav. Ali ja verujem da ljubav nema rok trajanja – ima samo hrabrost da je pokušaš još jednom.
Ako si stigao do ovde i srce ti kuca malo brže – to nije slučajno. To je znak da možda i ti želiš isto. Ne moraš odmah da kažeš “volim te”. Dovoljno je da kažeš “hajde da probamo.”
Znaš, ponekad razmišljam kako bi bilo da imam još jednu priliku da živim one stvari koje sam propustila jer sam bila previše zauzeta “biti žena po standardima”. Bila sam domaćica, supruga, majka, ćerka, koleginica, kuvarica, finansijski savetnik, čistačica… Sve, samo ne – žena. Ne ona koja se smeje naglas. Ne ona koja se izuva i pleše po kući bez razloga. Ne ona koja čeka poruku u ponoć jer zna da će doći od nekoga ko misli na nju.
Godinama sam odlagala sreću. Govorila sam sebi: „Kad deca porastu.“ Pa sam rekla: „Kad budem finansijski sigurnija.“ Onda sam rekla: „Kad prođe razvod.“ A sada, kada su svi razlozi prošli, shvatila sam da zapravo više nemam na šta da čekam. Jer vreme ne čeka nikoga. I ljubav – prava ljubav – dolazi samo onima koji su dovoljno hrabri da je traže, čak i kad su ranjivi.
A ja sam danas – ranjiva, ali spremna.
Neću ti slati slike sa filterima, niti poruke u kojima glumim “misterioznu”. Ako ti se javim, znaćeš da pišem jer želim da te upoznam, a ne da trošim tvoje ili svoje vreme. Neću ti slati smajlije samo da popunim tišinu. Reći ću ti: “Danas mi je bio težak dan. Treba mi tvoj glas.” I nadam se da ćeš znati da kažeš: “Tu sam.”
Mnogi muškarci mojih godina traže mlađe žene – žele da vrate mladost kroz njih. Ja nisam ta koja će glumiti studentkinju da bi nekome napunila ego. Ja sam žena koja ti može dati nešto što nijedna dvadesetpetogodišnjakinja ne može: mir. Razumevanje. Odanost. Zrelost. I ljubav koja ne guši, već gradi.
U ljubavi sam direktna, ali nežna. Volim da pokazujem emocije – da dodirnem, da poljubim u čelo, da te zagrlim dok gledaš TV. Ne mislim da je pažnja samo cveće i pokloni. Pažnja je kad me pitaš da li sam večerala. Kad mi kažeš da obučem šal jer je hladno. Kad znaš kako volim kafu – crnu, bez šećera, s malo cimeta. To su sitnice koje čine veliku razliku.
U krevetu ne tražim akrobatiku, već bliskost. Pogled. Ruke koje znaju gde da dodirnu, a gde da zadrže tišinu. Neko ko zna da vodi ljubav i srcem i telom. Seks je prelep, ali bez emocije je samo fizička vežba. Ja želim više.
Ne moramo odmah planirati budućnost. Dovoljno mi je da budemo sada – iskreni i prisutni. Ako ti se ide u bioskop – idemo. Ako ti se ćuti – ćutaćemo zajedno. Ako si imao težak dan – napraviću ti večeru i pustiću tihu muziku. Ne moraš uvek biti jak. Meni ne smeta ako si umoran, ako si tužan, ako si nesiguran. Jer ni ja nisam uvek jaka. I ne želim da glumimo jedno pred drugim.
Pitanje je – jesi li spreman da budeš stvaran?
Zamisli sledeću sliku: Proleće. Sunčan dan. Sedimo na klupi u Zemunskom parku, jedemo sladoled, i ti mi pričaš o svojim detinjim snovima. Ja te gledam – ne kao nekog ko je prošao pola života, već kao nekog ko ima još toliko toga da podeli. Zamišljam kako me držiš za ruku, a ja se oslanjam na tvoje rame bez straha da ću biti odgurnuta. Bez straha da ćeš nestati bez objašnjenja. Bez maski. Bez taktika. Samo ti i ja.
Jer, znaš šta? Ja sam previše puta bila “plan B”. Previše puta sam se trudila da ne budem “previše”. Previše sam ćutala da ne bih bila “teška”. Sad znam da prava osoba neće pobeći od moje dubine, već će je želeti da upozna.
Ako imaš svoje mane – dobro. I ja ih imam. Ako si prošao bol – to je samo dokaz da si živeo. Ako se bojiš da voliš opet – to znači da ljubav shvataš ozbiljno. I to je ono što želim.
Ne zanimaju me muškarci koji beže kad stvari postanu ozbiljne. Ne zanima me ni tvoj automobil, ni marke tvoje garderobe. Zanimaju me tvoje vrednosti. Zanimaju me tvoje reči kad skineš sve maske. Zanimaju me tvoji pogledi kad misliš da te niko ne gleda.
Želim da znaš da u meni nećeš naći savršenu ženu. Ali ćeš naći onu koja će ti spremiti čaj kad kašlješ. Koja će te čekati budna kad zakasniš. Koja će se setiti svakog važnog datuma, ne zato što mora, nego zato što joj je stalo.
I da, možda deluje staromodno – ali volim kad mi muškarac otvori vrata, kad me zaštiti pogledom, kad mi kaže: “Usporimo, ne moramo sve odmah.” Ne zato što ne mogu sama – već zato što volim kad znam da nisam sama.
Ako čitaš ovo i osećaš da ti srce kuca malo sporije, ali dublje – možda i ti nosiš u sebi tu potrebu za bliskošću, a ne znaš kako da je više tražiš. Možda si se povukao jer si mislio da više nemaš pravo na ljubav. Veruj mi – imaš. I ja je još uvek tražim.
Možda ćemo se mimoići. Možda nikada neću dobiti tvoju poruku. Ali ako si makar na trenutak poželeo da budeš taj muškarac koji će stati pored mene, a ne ispred mene – onda znaj da te ovde čeka neko ko neće odustati lako.
About The Author
