U braku sam već više od 12 godina. Moj muž je dobar čovek, vredan, pouzdan, nikada nije bio grub niti nepravedan prema meni. Imamo dvoje dece i relativno stabilan život. Ali postoji nešto što sam čuvala duboko u sebi godinama… nešto zbog čega se stidim, ali i što nisam mogla da ugasim – potajno sam zaljubljena u njegovog rođenog brata.
Njegov brat, moj dever, oduvek je bio drugačiji. Vedriji, otvoreniji, duhovit, pažljiv. Nismo provodili mnogo vremena zajedno, ali svaki put kada bi došao u posetu, moje srce bi počelo da lupa brže. Uvek sam to potiskivala – govorila sebi da umišljam, da je to samo neka bezazlena simpatija.
Godinama se ništa konkretno nije desilo. Život je išao svojim tokom, a ja sam tu emociju zakopala duboko. Ali onda je došao taj dan… večer kada je sve isplivalo na površinu.
Muž je bio na poslovnom putu. Bio je kraj oktobra, kišna večer. Pokvario nam se šporet, a ja nisam znala koga da zovem. Moj dever se javio na poruku i rekao da može da svrate i da pogleda. Rekla sam mu da slobodno dođe, zahvalna što mi izlazi u susret.
Došao je kasno, oko pola devet uveče. Deca su već spavala. Popravka je trajala skoro sat vremena. Sedeli smo zatim kratko u kuhinji, popili čaj. I onda… tišina. Pogledali smo se. Nismo izgovorili ništa, ali sve je bilo jasno.
Nije bilo nikakvih velikih reči. Nije bilo plana. Samo trenutak u kome se sve ono što smo godinama potiskivali – osetilo. Oboje smo znali da je pogrešno. Da bi to moglo uništiti porodicu. I baš zbog toga, sve se završilo pre nego što je počelo. On je ustao, rekao „izvini, moram da idem“, i otišao bez reči.
Sutradan mi je poslao poruku: „Nije trebalo ni da ostanem. Oprosti. I ne brini – neće se ponoviti.“ I stvarno, od tada izbegava da dolazi. Ne javlja se često. Kad i dođe, sve je krajnje formalno. Kao da želi da zaboravimo da se išta desilo.
Ali ja ne mogu da zaboravim. To veče me je progonilo mesecima. Gledala sam muža i osećala krivicu, iako mu nikad nisam bila neverna. Niti bih mogla. Ali sama emocija koju nosim u sebi, koju pokušavam da ugušim, već godinama… čini da se osećam kao da jesam nešto pogrešno učinila.
Ne znam da li sam jedina žena koja se ikad ovako osećala. Ne tražim opravdanje. Samo želim da neko razume. Jer nije uvek sve crno-belo. Nije svaka emocija pod našom kontrolom. Ne biramo koga ćemo voleti, ali biramo šta ćemo sa tim osećanjem.
I ja sam odlučila – ostaću verna svom mužu. Trudiću se da ono što nosim u sebi ne utiče na naš brak. Biću zahvalna za ono što imam. Jer znam da granica između mašte i stvarnosti može da uništi više nego što možeš da zamisliš.
Zato sam sve zakopala još dublje. I svaki dan se trudim da budem najbolja supruga i majka. Jer ponekad, prava snaga je u tome da ne dozvoliš sebi ono što ti srce potajno želi.
About The Author
