vake noći izlazim, pijem i budim se pored drugog momka. Imam 20 godina i živim u Novom Sadu, gradu koji nikad ne spava, ali čini se da sam ja ta koja ne može da pronađe mir.
Sve je počelo kao zabava – bezbrižni izlazci, muzika, društvo, alkohol. Nisam razmišljala previše o posledicama. U početku je to bilo uzbudljivo, nova lica, osećaj slobode, adrenalin avanture. Ali s vremenom, sve je postalo rutina, gotovo mehanički ciklus u kojem sam se vrtela iz noći u noć.
Ponekad se pitam zašto to radim. Da li bežim od nečega? Možda od same sebe. Možda od osećaja praznine koji me proganja kada ostanem sama. Kada alkohol izbledi i kada se probudim u nepoznatom krevetu, s nepoznatim licem pored sebe, osećam se izgubljeno. Na trenutak pomislim da bih mogla da promenim sve, da krenem drugim putem, ali onda se noć ponovo spusti i ciklus se nastavlja.
Najgore od svega je što sam postala neko koga ne prepoznajem. Devojka koja je nekada imala snove, ambicije, želje, sada samo luta kroz sopstveni život. Prijatelji mi govore da živim punim plućima, ali ja znam istinu – ovo nije život, ovo je beg.
Pokušavam da pronađem izlaz. Ponekad mislim da je dovoljno samo odlučiti da prestanem, ali onda dođe vikend, neko me pozove, i opet sam tamo – u gužvi, sa čašom u ruci, sa neznancem pored sebe. Osećam se kao da gubim kontrolu nad sobom, a istovremeno ne znam da li sam spremna da je povratim.
Znam da ovo neće trajati zauvek. Znam da moram da pronađem nešto što će me ispuniti, nešto što će me zaista usrećiti. Ali kako? Gde da počnem?
Možda je prvi korak priznati sebi da nisam srećna. Da ovo nije život kakav želim. I možda, samo možda, mogu da pronađem snagu da krenem dalje, pre nego što izgubim ono što je ostalo od mene.
About The Author
