ISPOVEST KOJU NOSIM U SEBI VEĆ DUGO
Zovem se Marko, imam 26 godina i nosim u sebi priču koju nikada nisam podelio ni sa kim. To je nešto što me proganja, zbunjuje i ostavlja bez odgovora na mnoga pitanja. Već dugo sam zaljubljen u svoju rođaku. Znam da će mnogi to osuditi, da će reći da je to pogrešno, ali osećanja se ne mogu birati. Ona su jednostavno tu, izvan svake logike i kontrole.
Odrasli smo zajedno, provodili detinjstvo igrajući se, smejući se i deleći najlepše uspomene. Uvek smo bili bliski, ali u nekom trenutku, nisam ni primetio kada, moje emocije su se promenile. Počeo sam da je gledam drugačije – ne više samo kao rođaku, već kao ženu koja me privlači, koja me zbunjuje i čini da poželim nešto više. Dugo sam to skrivao u sebi, boreći se s tim osećajem, govoreći sebi da će proći, da je to samo prolazna faza. Ali nije prošlo. Naprotiv, s vremenom je samo postajalo jače.
Jedne noći, nakon jedne duže žurke, sve se promenilo. Veče je bilo puno smeha, alkohola i opuštene atmosfere. Nismo planirali da ostanemo zajedno, ali tako se dogodilo – svi su otišli kućama, a ona je odlučila da prenoći kod mene, jer joj je bilo kasno da se vraća sama. Oboje smo bili polupijani, pomalo umorni, ali i nekako čudno bliski u tom trenutku. Smejali smo se glupostima, prisećali se detinjstva, razgovarali o svemu i ničemu.
A onda se desilo.
U jednom trenutku, dok smo ležali jedno pored drugog, pogledali smo se i više nije bilo povratka. Taj pogled je trajao duže nego što je trebalo. Osećala se neka napetost u vazduhu, neka neizrečena istina koju smo oboje znali, ali nikada nismo smeli da priznamo. Ne znam ko je prvi napravio korak, možda ja, možda ona, ali odjednom su naše usne bile spojene. Bio je to najintenzivniji trenutak mog života – kao da su se sve one godine potisnutih osećanja skupile u tom jednom poljupcu.
Noć je prošla u nečem što je bilo između strasti i nežnosti, između pogrešnog i neizbežnog. Bilo je to nešto što se desilo spontano, nešto što je izgledalo kao sudbina, iako smo oboje znali da nije smelo da se dogodi. Kada se jutro pojavilo, oboje smo ćutali. Pogledali smo jedno drugo, ali nije bilo reči koje su mogle opisati ono što smo osećali.
Od tog dana, sve se promenilo. Viđamo se često, kao i pre, ali sada između nas postoji nešto neizgovoreno, nešto što visi u vazduhu. Nikada nismo razgovarali o tome što se dogodilo te noći. Možda iz straha, možda jer ne znamo kako da se nosimo s tim. Ali ja znam jedno – moji osećaji nisu nestali. Još uvek je gledam istim očima, još uvek osećam isti nemir kada je blizu.
Ne znam šta će biti dalje. Da li da pokušam da razgovaram s njom? Da li da se pravim da se ništa nije dogodilo? Ili da jednostavno prihvatim da je to bila samo jedna noć koja nikada nije smela da se dogodi? Ponekad mislim da bih voleo da se sve ponovi, ali onda se opet zapitam – da li bismo time zakomplikovali svoje živote još više?
Ovo je ispovest koju nosim u sebi i koju nikome nisam ispričao. Možda će neko reći da je sve to greška, možda će neko razumeti. Ali jedno znam – osećanja ne biramo. Ona biraju nas.
About The Author
