Nikome ovo nisam rekao. Ovo je prvi put da izbacujem sve iz sebe, jer me grize savest, a možda me i sam život kažnjava što nisam presekao ranije. Ali da krenem redom.
Zovem se Marko, imam 41 godinu, oženjen sam već deset godina. Moja žena je dobra žena – mirna, odgovorna, odana. Možda malo previše ozbiljna za moj ukus, ali ne mogu reći da mi je nešto falilo… barem ne na prvi pogled. Ipak, sve se promenilo pre dve godine kad se njena sestra preselila kod nas.
Njena mlađa sestra, Milica, došla je da studira u našem gradu. Ima 22 godine. Pametna, duhovita, prelepa – onaj tip osobe koji uđe u prostoriju i svi je odmah primete. U početku sam je gledao kao dete, ipak je to sestra moje žene. Ali što su meseci prolazili, sve češće sam je zatekao u mislima. Njene šale, njeni pogledi, pa čak i način na koji se smejala na moje glupe fore – sve me je izbacivalo iz takta.
I onda su krenuli ti vikendi.
Moja žena je često odlazila kod svoje tetke na selo da joj pomogne oko kuće. To su bila njena “vikend avanture”, kako ih je zvala – više obaveza nego uživanja. Milica bi ostajala kući. Prvo ništa posebno. Sedimo, gledamo filmove. Opušteno. Onda jedno veče, dok smo gledali neku seriju, glava joj je pala na moje rame.
Nisam znao kako da reagujem. Srce mi je tuklo kao ludo. Ništa nije rekla. Samo je sedela tako, a meni je glava bila u haosu. “Ovo nije u redu”, govorio sam sebi. I bio sam u pravu. Ali znati da nešto nije u redu ne znači da ćeš to i zaustaviti.
Sledeći vikend je bilo još gore. Žena opet ode, Milica u kuhinji u mojoj košulji… Da, u mojoj. Kaže: “Ugrij mi malo, hladno mi je.” Nisam znao da li me testira ili flertuje… ili se samo igra. Ali igra je brzo prešla u nešto drugo.
Ne, nismo imali ništa – barem ne ono što misliš. Ali ona mi je “grejala krevet” na svoj način. Znaš na šta mislim – sedeš, pričaš, bliskost naraste, a ti znaš da nije kako treba, ali ti se sviđa. Njeno prisustvo mi je postalo kao droga. Jedva sam čekao da žena kaže: “Idem kod tetke.”
A onda, jedne subote, Milica mi reče:
“Znaš da nisam dete, zar ne?”
Zaledio sam se. Samo sam klimnuo glavom.
“Znaš i da osećam šta se dešava između nas?”
Nisam imao šta da kažem.
“A ti znaš da ti nikad ne bih naudila… ali ni sestri?”
To je bio šamar istine. Milica jeste bila mlada, ali ne i naivna. Ona je znala sve, i igrala je igru da me testira – mene, starijeg i navodno “zrelog” čoveka. Ispao sam smešan u njenim očima. Ne zato što sam nešto uradio, već zato što sam bio slab. Nisam prešao granicu, ali sam bio na ivici.
Taj dan je otišla kod drugarice da prespava. Nismo nikada više sedeli zajedno da gledamo film. Počela je da me izbegava. A ja sam se tek tada pogledao u ogledalo i video ko sam postao.
Danas, moja žena još uvek ne zna ništa. Milica se odselila. I svaki put kad mi žena kaže da ide kod tetke – nešto u meni se stisne. Ne zato što čekam Milicu… već zato što se bojim sebe.
About The Author
