Zovem se Milica, imam 34 godine i ono što ću sada reći neće naići na odobravanje – ali je istina. Zavela sam svog devera. I ne, nije bio trenutak slabosti. Bila je to svesna odluka. I ono što vas možda iznenadi još više – ne kajem se.
Moj brak je dugo bio samo formalnost. Moj muž je oduvek bio zatvoren, emocionalno nedostupan, i godinama smo više ličili na cimerke nego na bračni par. Pokušavala sam da razgovaram, da predložim savetovanje, da oživimo ono što smo nekada imali. Njegov odgovor je uvek bio isti – ćutanje. Ili podsmeh. Godine su prolazile, a ja sam počela da osećam da sam sama čak i kad nisam sama.
A onda se dogodio on – njegov brat. Došao je iz inostranstva da obiđe porodicu. Imao je nešto što sam godinama tražila – pažnju. Sluh. Gledao me je kao ženu, a ne kao naviku. Počeli smo da razgovaramo… prvo površno, pa dublje. Onda su se ti pogledi zadržavali malo duže. Rečenice su postajale opasnije. I najednom – više nije bilo povratka.
Neću se pravdati. Znam da je bilo pogrešno. Ali ono što ljudi ne razumeju jeste da se neverstvo ne dešava samo telom – ono počinje kad srce predugo vapi za dodirom, a um je umoran od tišine.
Našla sam kod njega sve ono što mi je nedostajalo – nežnost, razgovor, osmeh bez razloga. Proveli smo jedno popodne zajedno. I to je bilo dovoljno da se setim kako je to kad te neko želi. I vidi. I dodirne tako da ti duša zadrhti, ne samo telo.
Nije se nastavilo. Nismo postali ljubavnici. Nismo pokrenuli tajnu vezu. Ali to jedno popodne promenilo je mene. Probudilo me. Od tada, gledam sebe drugačije. Odluka da se odvojim od muža nije bila direktna posledica tog događaja, ali jeste bila znak da više ne mogu da živim na pola duše.
Ne tražim opravdanje. Znam da će me mnogi osuditi. Ali znate šta? Nije mi žao. Ne zato što sam povredila nekoga – već zato što sam konačno poslušala sebe. Jer preljuba nije uvek o strasti – nekad je to očajnički pokušaj da se osetiš živim.
Danas sam sama. Sa sobom. I to je u redu. Taj susret mi je samo pokazao da još uvek mogu da osećam. Da još uvek zaslužujem pažnju. I da imam pravo da biram život u kojem nisam samo dekor nečijeg doma.
Ne tvrdim da sam heroj. Ali ni monstrum. Samo sam žena koja je predugo ćutala. I koja je na kraju progovorila – dodirom.
– Milica, 34 godine, Srbija
About The Author
