Zovem se Ivana i imam 44 godine. Dolazim iz jednog manjeg mesta u Hrvatskoj, gde dani još uvek mirišu na domaći hleb, jutarnju kafu i gde komšije pozdravljaju jedni druge. U toj jednostavnosti živim svoj život – iskreno, s puno emocija, rada i nade. Ali ono što mi već neko vreme nedostaje je ono najvažnije – blizina, muška reč, sigurnost… ljubav.
Nisam žena koja trči za prolaznim stvarima. Meni ne trebaju skupoceni pokloni niti izlasci po trendovskim mestima. Treba mi osmeh kad se vratim kući. Dodir koji govori više od hiljadu reči. Ruka koja zna da pruži sigurnost, ali i srce koje zna da prepozna kada žena ćuti jer joj je teško.
Radim kao medicinska sestra. Moj posao je težak, ali ga radim s ljubavlju. Učila sam se strpljenju, razumevanju i tome da svako nosi svoj teret. Možda je i zato moj pogled na ljubav zreliji. Znam da nijedna veza nije savršena. Ali verujem u to da dvoje ljudi koji se poštuju i iskreno žele da uspeju – mogu sve da prođu zajedno.
Imala sam jednu ozbiljnu vezu koja je trajala godinama, ali nije završila brakom. Nismo se razumeli. Ja sam želela dom, on slobodu. I danas ne žalim – jer znam da sve ima svoj razlog. Sada verujem da prava osoba tek dolazi. Možda čak i ovim putem.
Tražim muškarca između 42 i 55 godina. Neko ko zna šta znači biti partner. Ko je prošao svoje životne borbe, ali nije ogorčen. Ko je spreman da se ponovo zaljubi – ali ne u izgled, već u dušu, u reč, u pogled.
Nisam savršena, ali sam žena koja zna da voli. Koja zna da spremi večeru nakon napornog dana, ali i da sasluša kad ti je teško. Volim prirodu, duge šetnje uz more, večeri uz dobar film i tihe razgovore pod zvezdama. Nemam dece, ali ako ti imaš – prihvatiću ih kao deo tebe.
Volim da pišem. Nekada napišem pismo koje nikada ne pošaljem, jer kroz reči ispuštam ono što me pritiska. Volela bih da te reči nekome i pročitam. Da ih neko razume. Da neko, konačno, razume mene.
Ne tražim muškarca s titulom, niti nekoga ko želi avanturu. Tražim čoveka. Onog koji zna da se smeje od srca, ali i da pusti suzu kada ga nešto dotakne. Onog koji ume da bude oslonac, ali i da se osloni. Ko ne beži kad naiđu problemi, već ostaje – i gradi, korak po korak, most ljubavi i poverenja.
Ako si sam, ali više ne želiš da budeš… ako osećaš da imaš još ljubavi da pružiš… ako ti srce zaigra kada pročitaš ove reči – možda si baš ti onaj kojeg čekam.
Javi se. Ne obećavam savršenstvo, ali obećavam iskrenost. I možda, baš u toj iskrenosti, pronađemo nešto vredno. Nešto što traje.
About The Author
