Te noći, senke su bile duže nego inače, a tišina kuće preteća. Majka nije bila tu. Otišla je kod rodbine i ostavila me samu s njim. Nikada ranije nisam osećala strah u sopstvenom domu, ali te večeri nešto u vazduhu bilo je drugačije.
Prvo sam čula korake. Teške, odmerene, kako odjekuju hodnikom. Srce mi je udaralo u grudima dok sam ležala pod pokrivačem, nadajući se da će samo proći pored moje sobe. Vrata su se polako otvorila.
– Nisi još zaspala? – njegov glas bio je tih, gotovo umilan, ali u njemu je bilo nečeg jezivog, nečeg što me nateralo da se sledim.
Ćutala sam. Prstima sam stezala čaršav, pokušavajući da se ne pomerim. Osetila sam njegovu senku iznad sebe, njegov dah u vazduhu koji se odjednom učinio teškim i lepljivim.
– Samo sam hteo da proverim jesi li dobro – rekao je, ali nije otišao.
Soba mi je postala kavez, a ja ptica sa prepolomljenim krilima. Sekunde su se razvlačile u večnost dok sam razmišljala šta da radim. Da vičem? Da bežim?
Nikada neću zaboraviti taj osećaj nemoći, taj trenutak kada shvatiš da si zarobljen u sopstvenoj koži, dok neko drugi misli da ima moć nad tobom. Ali tog trenutka, negde duboko u meni, probudila se snaga. Ne znam da li je to bio instinkt ili očaj, ali moje telo se pokrenulo pre nego što sam stigla da razmislim. Skočila sam s kreveta, povukla ručnu lampu sa noćnog stočića i udarila njome. Udahnula sam prvi slobodan dah dok sam trčala ka vratima.
Od te noći ništa više nije bilo isto. Ali ono što sam naučila jeste da tišina ne znači sigurnost i da se senke ponekad uvuku i u najsvetlije domove.
Ovo je moja priča. Moja istina. A istina nikada ne bi smela da ostane neispričana.
Dugo nakon toga, pokušavala sam da nastavim dalje, ali svaka škripa poda, svaki nagli pokret u tami vraćao me je u tu noć. Strah je postao moj saputnik, a poverenje nešto što više nisam mogla da pružim olako. Gledala sam ljude oko sebe, njihove bezbrižne osmehe i pitajući se kako izgleda živeti bez senke prošlosti koja te stalno prati.
Ali nisam odustala. Naučila sam da se ne može bežati od svojih demona – moraš ih pogledati u oči i pokazati im da nisi slomljen. I zato sada pričam svoju priču, ne da bih izazvala sažaljenje, već da bih podsetila sve koji su prošli kroz nešto slično da nisu sami. Niko ne zaslužuje da se oseća nemoćno. Niko ne treba da ćuti.
Jer istina, ma koliko teška bila, ima moć da oslobodi.
About The Author
