Zovem se Milanka, imam 43 godine i živim u Austriji: Još uvek verujem u ljubav i čekam pravog.
Zdravo svima koji ovo čitate. Možda zvuči kao još jedan običan oglas, ali iza ovih reči stoji iskrena duša koja veruje da ljubav ne zna za granice, godine ili vreme. Zovem se Milanka, imam 43 godine, poreklom sam iz Srbije, a već neko vreme živim i radim u Austriji. Neudata sam, ali to ne znači da sam sama — samo još nisam pronašla onog pravog, onog koji će me pogledati očima punim razumevanja, nasmejati kada mi dan nije sjajan i držati me za ruku kao da sam jedino biće na ovom svetu.
U ovu zemlju sam došla trbuhom za kruhom, kao i mnogi drugi. Život u inostranstvu nije uvek lak, pogotovo kad si sam. Radim u zdravstvu i mogu reći da mi posao ispunjava srce, ali ono što mi sve više nedostaje jeste toplina doma. Onaj osećaj kada znaš da te neko čeka, da te neko misli, da te neko voli.
Nisam zahtevna, ne tražim savršenstvo. I sama nisam savršena. Imam svoje bore koje su me naučile lekcijama, imam svoju tišinu kada želim da razmislim, imam svoje snove koje još uvek nisam prestala da sanjam. Želim da upoznam čoveka koji zna šta znači vernost, poštovanje i nežnost. Ne tražim bajku, već život u dvoje, onaj pravi, sa svim usponima i padovima, ali u kojem se nikad ne odustaje jedno od drugog.
Verujem da u ovim godinama ljubav postaje dublja. Nije više slepa, nego vidi — vidi dušu, karakter, dobrotu. Tražim čoveka koji ima od 40 do 55 godina, nekog ko je emotivno zreo, otvoren, iskren. Bilo bi divno ako si porodičan tip, ako voliš prirodu, šetnje, smeh uz kafu ili večeru u dvoje. Nije mi važan tvoj izgled, važna mi je toplina koju nosiš u sebi. Ako imaš decu, meni to nije prepreka — deca su blagoslov. I sama imam veliku ljubav prema deci i porodici.
Znam da je život ponekad nepredvidiv. Možda si i ti bio povređen, možda si razočaran, možda si se zatvorio u sebe. Ali veruj mi, još ima ljudi koji vole iskreno. Još ima žena koje ne traže interes, već emociju. Ja sam jedna od njih. Želim da ti budem prijatelj, oslonac, partnerka, možda jednog dana i mnogo više. Želim da zajedno kuvamo, da zajedno ćutimo, da se oslonimo jedno na drugo. Želim nekog s kim ću gledati zvezde bez reči, jer ćemo sve već reći srcima.
Austrija je postala moj drugi dom, ali uvek ostajem ono toplo, jednostavno žensko biće sa Balkana. Volim domaću hranu, muziku, sve ono što podseća na korene. Obožavam prirodu, planine, dugačke šetnje. Volim večeri uz film, knjigu, čašu vina. Ne tražim glamur, ne zanima me šta imaš, već ko si.
Možda ćeš pomisliti da ovakve stvari više ne postoje. Možda si izgubio veru. Ali eto mene, još čekam, još tražim. Jer negde si ti, kao i ja. I možda ćeš baš sada, dok čitaš ove reči, osetiti isto ono što osećam i ja — tiho kucanje u grudima, nadu da se ipak možemo pronaći.
Ako si usamljen, ako ti fali razgovor, ako ti fali zagrljaj, nežna reč pred spavanje, javi mi se. Napiši nešto o sebi. Ne moraš mnogo — samo iskreno. Da znam da postojiš, da nisi samo senka među mnogima.
Ovo nije oglas za prolaznu avanturu. Ovo je poziv za ljubav. Za dvoje koji su prošli dosta, ali nisu odustali. Dvoje koji još veruju.
Čekaću tvoju poruku. I kad stigne, znaću da si to ti.
Topli pozdrav od Milanke, iz jednog mirnog mesta u Austriji… i iz srca koje je još slobodno.
UKOLIKO ZELITE DODAJTE ME NA PROFIL ISPOD
About The Author
