Zovem se Milena. Imam 37 godina. Iza mene je brak. Iza mene su lekcije koje život ne poklanja – već naplaćuje kroz suze, tišinu i ponovno podizanje. Ali nisam slomljena. Samo sam iskrena. Ne glumim više. Ne krijem više. I ne pravim se da mi je “dobro”, ako nije. I baš zato – danas znam koliko je vredna prava ljubav.
Radim kao medicinska sestra. Moj posao me je naučio empatiji, saosećanju, ali i brutalnoj realnosti života. Svaki dan gledam ljude u najtežim trenucima. I svaki dan se trudim da ih utešim, makar na trenutak. Ali kad padne noć, i kad se skinu uniforma, osmeh i profesionalnost – ostajem ja. Žena koja bi volela da ima nekoga ko će nju utešiti. Ko će je zagrliti, bez pitanja.
Imam dete. Divnog sina. I on mi je centar sveta. I ne, ne tražim mu oca – ima jednog. Ali tražim partnera. Prijatelja. Osobu kojoj neće smetati što sam majka. Nekog ko će razumeti da ljubav prema detetu ne isključuje ljubav prema muškarcu. Naprotiv – obogaćuje je.
Iskreno? Umorna sam od površnosti. Od ljudi koji beže čim naiđe prva prepreka. Od onih koji misle da se veza održava lajkovima i emotikonima. Ja hoću razgovor. Pogled. Tišinu koja govori više od reči. Hoću nekog ko zna da život nije uvek lak – ali je lep kad ga deliš s pravom osobom.
Ne zanimaju me prazna obećanja. Ne pada mi više srce na „javim se sutra“ koje nikad ne dođe. Tražim nekog čije reči imaju težinu. Nekog ko ne mora da bude snažan svaki dan, ali ko neće pobjeći kad postane teško. Jer ja ne bežim.
U meni ima snage – ali ima i umora. I nisam ovde da bih dokazivala svoju vrednost. Znam koliko vredim. Znam šta mogu da pružim. Ali hoću nekog ko zna da primi. I da uzvrati.
Možda sam ranije tražila uzbuđenje. Danas tražim mir. Ipak, ne onaj dosadni, tiši od tišine – već mir duše koji dolazi kad znaš da si sa nekim kome veruješ. Ko zna tvoje slabosti i ne koristi ih protiv tebe. Ko ne traži da se menjaš, već te motiviše da rasteš.
Moj idealan muškarac? Nema idealnog. Samo iskrenog. Emocionalno zrelog. Otvorenog. Neko ko zna koliko je lepa jednostavnost. Ko zna da sreća nije u destinacijama, već u zajedničkom putovanju.
Volim da kuvam, da slušam stari rock, da gledam serije uveče pod ćebetom. Volim iskrene ljude, koji ne igraju igrice. Koji ne prave ljubomorne scene, ali pokažu kad im je stalo. Volim da čitam knjige o psihologiji, da učim o sebi i drugima. Volim da šetam, i da slušam umesto da pričam. I volim kad me neko gleda onako… kao da vidi više od mog lica.
Imam ožiljke. Neki su nevidljivi. Neki su još u meni. Ali svi me čine jačom. I zato ne tražim muškarca da me “popravi”. Tražim nekog ko će me voleti i s ranama – jer ja ću voleti njega sa njegovima.
Ako si između 35 i 48 godina, ako znaš ko si i ne glumiš nikog, ako znaš da „muževnost“ ne znači dominaciju, već sigurnost, ako ti nije problem da pričaš o osećanjima, ali i da ćutiš kad treba – možda si ti ono što sam čekala.
Možda je čudno što žena piše ovako javno. Možda ćeš pomisliti da tražim previše. Ali u svetu koji se vrti oko površnog – ja samo tražim dubinu. Ne instant emociju, već postojanost. Ne bajku – već stvarnost koja je bolja od nje.
Ako si tu, ako si spreman, ako se ne bojiš da voliš – napiši mi. Ne mora da bude savršeno. Samo iskreno.
Možda tvoja poruka bude ono što promeni sve. Za oboje.
About The Author
