Zovem se Miljana, imam 45 godina i živim u malom mjestu blizu Podgorice. Radim kao medicinska sestra u lokalnoj ambulanti, i iako sam svakodnevno okružena ljudima, osjećam se usamljeno. Ne onako površno, kao kad ti nedostaje društvo za izlazak, već dublje – kao kad ti nedostaje duša kojoj možeš da se obratiš i kad si sretan i kad ti je teško.
Zato sam ovdje, zato pišem. Ovaj oglas je moj pokušaj da pronađem ono što su mnogi već odavno zaboravili da traže – iskrenu, stabilnu i toplu vezu. Nešto stvarno. Ne bajku. Već život u dvoje, sa svim usponima i padovima, ali i sa onim pogledom koji govori: „Tu sam, nećeš više biti sam.“
Bila sam udata. Moj brak je trajao skoro petnaest godina i iz njega imam dvoje odrasle djece koji sada žive svojim životima. Ostala sam sama u porodičnoj kući, sa psom i tišinom. Dugo sam mislila da ću se navići. Da će mi samoća prijati. Ali kako vrijeme ide, shvatam da čovjek nije stvoren da bude sam.
Fizički sam žena koja ne traži da bude primećena, ali se ipak primeti. Visoka sam 166 cm, imam tamnoplavu kosu do ramena, prirodno talasastu. Oči su mi sive, nekad blage, nekad odlučne – kako dan donese. Nosim broj 40, imam obline, ali sam skladno građena. Njegujem lice i kosu, ne prekrivam bore – one su moj trag života. Volim da izgledam uredno i ženstveno, bez previše šminke, više volim prirodnost. Volim jednostavne haljine, čistu kožu i blag miris lavande na vratu.
Volim kuću. Volim da kuvam – moja djeca i komšije kažu da pravim najbolji đuveč i kolač sa orasima. Volim tihe večeri uz knjigu ili film, šetnje pored rijeke, i onaj osjećaj kad te neko čeka. Nedostaje mi to. Da čekam i budem čekana. Da spremim večeru ne samo za sebe, već za nas dvoje. Da se naslonim na rame bez riječi.
Ne interesuju me izlasci, klubovi, niti dopisivanja bez smisla. Ne tražim nikoga ko će me „zabaviti“, već nekoga ko će me zagrliti kad dan nije dobar. Nekoga sa kim ću ćutati, a da ćutanje bude najljepši razgovor. Nekoga ko zna da nije poenta u „dopadanju“, već u razumevanju.
Tražim muškarca između 47 i 60 godina. Nije važno da li si razveden, udovac, ili nikad nisi bio u braku. Bitno mi je da znaš šta želiš. Da si prošao život, ali nisi ogorčen. Da si čovjek koji poštuje ženu, koji zna da je snaga u nežnosti, a ne u galami. Da voliš mir, ali znaš i da nasmeješ. Da imaš dušu. Sve ostalo je manje važno.
Ako si iz Crne Gore, lako ćemo se sresti. Ako si iz Srbije, Bosne, Hrvatske ili dijaspore – i to može imati smisla ako oboje to želimo. Danas nije teško preći kilometre kad znaš kuda ideš.
Ne zanima me imovina, auto, ni kvadrati. Zanima me srce. Zanima me da li znaš da kažeš „nedostaješ mi“ bez da ti to bude slabost. Zanima me da li znaš da zagrliš ženu i kad šuti, i kad plače, i kad se smije.
Znam da nisam jedina koja ovo traži. Znam da možda i ti već dugo lutaš među porukama, profilima, lažnim obećanjima. Ali možda baš sada čitaš riječi koje ti bude nešto u grudima. Ako si osjetio iskru dok si čitao – onda mi napiši. Nemoj da budeš tih. Možda baš ti budeš moj razlog da vjerujem ponovo.
Piši mi nešto o sebi – ne samo koliko imaš godina i čime se baviš. Napiši mi kakav si kad voliš. Napiši kako ti izgleda jutro, da li voliš kafu ili čaj, šum ili more, proleće ili jesen. Jer ja vjerujem da se ljubav krije u tim sitnim stvarima. U običnim danima. U ljudima koji se nađu kad se više nisu ni nadali.
Ako ti se dopada ono što si pročitao – čekam tvoju poruku.
About The Author
