Zdravo, ja sam Mirjana. Imam 55 godina, dolazim iz malog mesta u okolini Banja Luke i nakon mnogo godina ćutanja, odlučila sam da progovorim… ne iz očaja, već iz nade. Nade da negde još postoji muškarac koji razume tišinu, zagrljaj, i koji zna da ljubav ne mora biti savršena – samo iskrena.
Možda ćeš pomisliti da sam prestara za oglas ovakvog tipa. Možda ćeš se nasmejati ideji da žena mojih godina još traži nekoga. Ali ja ne tražim nekoga da mi nosi kese iz prodavnice ili da mi promeni sijalicu. Ne. Ja tražim nekoga da sa mnom podeli poslednje poglavlje života – jer verujem da ono najbolje tek dolazi.
Ceo život sam bila tu za druge. Bila sam ćerka, sestra, majka, supruga, radnica, domaćica. Uvek sam davala. I to nije loše – samo što su retki oni koji su umeli da to cene. Moj brak je trajao više od 25 godina, ali to je bio brak iz obaveze, navike, tišine. On je uvek imao neke druge prioritete – posao, prijatelje, TV, politiku… sve pre mene. Godinama sam govorila sebi da je to život, da su svi brakovi takvi, da ne treba mnogo da očekujem. A onda sam jednog dana, dok sam gledala kroz prozor i pila čaj, shvatila da ne pamtim kada sam poslednji put osetila nečiju ruku na svom ramenu. Tada sam odlučila da više neću ćutati.
Prošla sam razvod. Bio je težak, ali i oslobađajući. Deca su mi odrasla, imaju svoje živote, i ja sada imam priliku da živim svoj. Po prvi put, ja sam glavna junakinja svoje priče.
Volim jednostavne stvari – jesenje šetnje, kafu ujutru, tihu muziku dok spremam večeru. Volim da kuvam, posebno kada imam za koga. Nisam usamljena jer ne vredim, već jer sam čekala nekoga ko će me voleti kako zaslužujem.
Želim muškarca koji zna šta znači reći “tu sam za tebe” i zaista to i misliti. Nekoga ko neće bežati kad je teško, ko neće ignorisati kada ćutim, i ko će znati da ponekad jedno „kako si?“ znači više od stotinu reči. Ne tražim bogatstvo, stan na moru, ni savršeno telo. Tražim dušu. Toplu, iskrenu, umornu možda, ali spremnu da voli.
U sebi nosim mir. Ne galamim, ne dramatizujem, ne igram igrice. Moje godine su me naučile strpljenju, oprostu, razumevanju. Želim čoveka koji zna da nije kasno. Čoveka koji će me nazvati samo da mi čuje glas. Koji će mi poslati poruku da me pita jesam li se nasmejala danas. Nekoga ko zna vrednost tišine, vrednost jedne večere uz sveću, pa makar i u kuhinji.
Ako si razveden, udovac, ili jednostavno nisi imao sreće – razumi tebe. Možda i ti, kao i ja, sediš sam pred televizorom, jedeš večeru u tišini i pitaš se: „Gde su nestale sve te divne žene o kojima sam nekad sanjao?“ Evo me. Jedna od njih. Možda ne na Instagramu, možda ne u miniću, ali s toplinom u pogledu, iskrenošću u rečima i srcem koje još uvek zna da voli.
Volim duge šetnje, prirodu, ponekad pročitam knjigu ili pogledam staru jugoslovensku seriju. Nekada se smejem do suza, nekada plačem bez razloga. Ali uvek sam svoja. Ako želiš ženu koja zna da te pogleda i vidi više od onoga što svi drugi vide – javi mi se.
📩 Ne tražim bajku, tražim stvarnost – onu lepu, običnu, toplu stvarnost. Ako misliš da bismo se razumeli, napiši mi poruku. Možda si baš ti onaj koga sam čekala sve ove godine.
About The Author
