Brankica iz Prijedora verovala je da je njen život konačno dobio oblik o kakvom je sanjala. Imala je muža koji je u očima drugih bio idealan – uspešan, ugledan, brižan otac i čovek kojem se veruje. Njihova ljubavna priča delovala je stabilno, snažno i iskreno. Međutim, samo nekoliko meseci nakon rođenja njihove ćerke, njena stvarnost počela je da se raspada na način koji nije mogla ni da zamisli.
Njihova veza započela je kao romantična priča. On je bio stariji, ostvaren advokat sa reputacijom i pozicijom u društvu. Ona mlada studentkinja, puna nade i vere u zajedničku budućnost. Bio je pažljiv, uporan i posvećen. Brankica se osećala voljeno i sigurno. Brak je došao brzo, a zatim i dete – kruna njihove ljubavi.
Ali nakon porođaja, stvari su se promenile.
Težak oporavak, neprospavane noći i potpuna posvećenost bebi učinili su da Brankica ne primeti odmah prve znake udaljavanja. Muž je počeo da se povlači, da izbegava bliskost i razgovore. Ubrzo je prestao da spava u bračnoj sobi, pravdajući se umorom i potrebom za snom. Ona mu je verovala.
Vremenom je shvatila da je njihova intimnost gotovo nestala. Svaki njen pokušaj približavanja nailazio je na odbijanje. Umesto da posumnja u njega, sumnja je bila usmerena ka njoj samoj. Počela je da krivi svoje telo, promene nakon trudnoće i sopstveni izgled.
Noćima je stajala ispred ogledala, analizirajući svaku manu koju je mogla da vidi. Ubeđivala je sebe da mora da se promeni, da se popravi, da bude „bolja“ kako bi ponovo zaslužila ljubav. Samopouzdanje joj je polako nestajalo, a osećaj vrednosti bio je sve manji.
Njegovo ponašanje postajalo je sve hladnije. Izlasci bez objašnjenja, česta odsustva i dani bez komunikacije postali su svakodnevica. U istom stanu živeli su kao stranci. Iako je prema detetu ostajao pažljiv i brižan, Brankica je imala utisak da je za njega postala nevidljiva.
U potrazi za odgovorima, počela je da proverava poruke, mejlove i tragove koji bi joj objasnili šta se dešava. Nije pronalazila konkretne dokaze, ali je osećaj nelagode rastao. Sve što je želela bilo je da sazna da nije ona uzrok raspada njihovog odnosa.
Kako su meseci prolazili, brak se sveo na puko zajedničko funkcionisanje. Finansije su bile odvojene, razgovori svedeni na minimum. Ona bez posla, sa malim detetom, bez podrške. On sve udaljeniji. Emocionalni pritisak ostavljao je posledice, ali je Brankica u jednom trenutku odlučila da sačuva snagu barem zbog svog deteta.
Pravi šok usledio je sasvim neočekivano.
Jednog dana, sasvim slučajno, na ekranu je ugledala sadržaj koji je otkrio istinu koju nije ni razmatrala. Shvatila je da je njen muž vodio dvostruki život i da njihov brak nikada nije bio ono što je ona verovala. Taj trenutak opisuje kao potpunu obamrlost – osećaj da se tlo izmiče pod nogama.
Usledio je kraj braka, ali ne i kraj bola. Zbog njegove društvene pozicije i straha za starateljstvo nad detetom, Brankica nije pokretala sudske postupke. Sa ćerkom se vratila u roditeljsku kuću, gde je po prvi put nakon dugo vremena osetila sigurnost.
Kasnije je saznala da je okolina mnogo ranije znala istinu koju je ona otkrila poslednja. Njen bivši muž ubrzo je napustio zemlju i započeo novi život, bez ikakvog kontakta sa detetom.
Danas Brankica živi skromno, uz pomoć roditelja. Suočava se sa posledicama dugotrajnog stresa, kako psihičkim, tako i zdravstvenim. Ipak, uprkos svemu, pokušava da pronađe snagu da nastavi dalje – zbog sebe i zbog svog deteta.
Njena ispovest nije samo priča o raspadu braka. To je priča o tišini, zanemarivanju, gubitku identiteta i sporom buđenju iz iluzije. I opomena da savršna slika često krije istinu koju niko ne želi da vidi.
