Zovem se Ivana, imam 45 godina i u braku sam već skoro dvadeset godina. Ono što mnogima deluje kao znak da brak ne valja – za nas je bio spas. Moj muž i ja već sedam godina spavamo u odvojenim krevetima. I ne, nismo se udaljili. Nismo izgubili ljubav. Naprotiv – upravo to nas je zbližilo više nego ikada.
Znam da će mnogi odmah pomisliti: „To je prvi korak ka razvodu“ ili „Znači da više nema strasti“. Ali ne. Za nas, to je bio početak razumevanja.
Sve je krenulo od nesanice. Moj muž jako hrče. Ja imam lagan san. Svaku noć bih se budila po deset puta, iscrpljena i nervozna. I onda bih dan dočekala razdražena, napeta, često ljuta – i na njega, i na život. On, s druge strane, ne voli ni da mu se dira jorgan, ni da se pali svetlo, ni da se razgovara uveče. Potpuno različiti ritmovi.
Godinama smo pokušavali sve: čepići za uši, posebni jastuci, više jorgana, terapije za hrkanje. Ništa nije pomagalo. I onda smo jedne večeri, izmučeni i umorni, rekli: „Hajde da probamo da spavamo u odvojenim sobama. Samo probamo.“
I – desilo se čudo. Spavali smo kao ljudi. Prvi put posle dugo vremena, probudila sam se odmorna. Bez osećaja frustracije. On takođe. I – oboje smo bili nežniji jedno prema drugom. Strpljiviji. Nasmejaniji.
Vremenom, odvajanje kreveta nije postalo razdvajanje života. Naprotiv – sve ostalo je ostalo isto. Isti obroci, isti zagrljaji, ista ljubav, iste šale pre spavanja – samo svako u svom krevetu.
Ljudi misle da je fizička blizina tokom sna znak bliskosti. A zaboravljaju da svako od nas ima pravo i na svoj mir. To nije beg. To je svest da ljubav ne mora da spava tik uz tvoje rame da bi bila stvarna. Ljubav je kad se ujutru probudite – oboje naspavani, sa osmehom, i poželite da jedno drugo zagrlite iz zahvalnosti, ne iz obaveze.
Intima se nije ugasila. Samo je postala svesnija. Više biramo trenutke. Više razgovaramo. Ne spavamo iz navike – volimo se svesno. I kad hoćemo da budemo zajedno – budemo. Kad nam treba prostor – imamo ga.
Znam da ovaj način nije za svakoga. Neki parovi vole da se maze celu noć. Mi nismo takvi. I nismo manje zaljubljeni zbog toga. Naprotiv – volimo se odraslo. Zrelo. Svesno. I to što poštujemo tuđe granice – to nas je još više povezalo.
Neću vam reći da je ovo rešenje za sve brakove. Ali ću vam reći ovo: ne slušajte šta vam društvo kaže da “mora” da bude ljubav. Prava ljubav ne izgleda isto u svakom domu. Prava ljubav traži dogovor. I poštovanje. Nekad to znači zajednički krevet. A nekad – dve sobe, dva kreveta… i jedan skladan brak.
About The Author
