Ispovest:
Nikada nisam ni sanjala da ću nešto ovakvo napisati. Godinama smo bili u braku, prošli mnogo toga zajedno, gradili dom, porodicu, odgajali ćerku. A onda… kao da se sve srušilo u jednom danu. Nije to bio samo kraj ljubavi – bio je to kraj mog poverenja u ljude.
Počeću od onog trenutka kad sam prvi put osetila da nešto nije u redu. Moj muž je postao hladan, distanciran, često zamišljen. Počeo je da izlazi češće, pravdao se poslovima, putovanjima, sastancima. Pitala sam ga mnogo puta da li je sve u redu, uvek bi me pogledao umorno i rekao: “Ne pravi mi dodatni stres.” I ja sam ćutala, kao i svaka žena koja ne želi da vidi istinu.
U našu kuću često je dolazila Milica – prijateljica naše ćerke. Bila je slatka, vedra, smejala se na sve. Naša ćerka ju je obožavala, bile su kao sestre. Nikada mi ne bi palo na pamet da se između mog muža i nje događa nešto… nepristojno. Sve dok nisam primetila poglede. Kratke, ali nabijene nekom čudnom tenzijom. I tihu nervozu kada sam u prostoriji s njima.
Jedne noći, muž mi je rekao da mora da ode do naše vikendice van grada, “da nešto popravi, samo na par sati”. Pitao me da li hoću da idem s njim. Rekla sam da ne mogu, izgovorila sam se umorom, a u glavi sam već znala da ne smem propustiti priliku da saznam istinu.
Uključila sam tiho aplikaciju za praćenje preko njegovog telefona – nisam to ranije radila, ali osećaj u stomaku me je gutao. Krenuo je oko 21h. Sačekala sam još sat vremena, sela u kola i krenula za njim. Bila je tišina, samo moje misli koje su mi parale glavu. Molila sam se da grešim. Da sam paranoična. Da sam ljubomorna žena koja umišlja.
Kada sam stigla do vikendice, sve je bilo mračno. Auto mu je bio parkiran iza kuće. Ušla sam tiho, bez svetla, na zadnja vrata. Srce mi je tuklo kao ludo. Išla sam korak po korak… čula sam smeh. Ženski smeh.
Vrata spavaće sobe bila su poluotvorena. Gurnula sam ih.
Zamrznula sam se.
Na krevetu je ležao moj muž, go, sa Milicom. Ona – kao da je izašla iz nekog tinejdž filma, a on, čovek od 50 godina, moj muž, otac naše ćerke – ljubio je tu devojku kao da nikad nije bio moj.
Nisam vrištala. Nisam plakala. Samo sam stajala. Njih dvoje su me ugledali i zaledili se. Milica je pokušala da se pokrije, on je skočio i počeo da izgovara gluposti: “Nije ono što misliš”, “Pogrešili smo”, “Molim te, oprosti”.
Okrenula sam se i otišla. Sela u kola, vozila do prvog parkirališta i tamo sam provela noć. Sama. Bez suza. Samo bol. Bez glasa. Bez daha.
Nisam se još razvela. Nisam ni ćerki rekla istinu – kako da joj objasnim da joj je najbolja drugarica spavala s njenim ocem?
Zato pišem ovde. Da pustim sve iz sebe. Možda mi neko poveruje, možda ne. Ali ja više nisam ista žena. Više nikada neću gledati svog muža istim očima.
Ako ste u braku, otvorite oči. Ako osećate da nešto nije u redu – verovatno i nije. Ne čekajte kao ja da se sve sruši.
Jer izdaja nije samo prevara. Izdaja je kada nekome daš sve, a on to zgazi kao da ništa ne vredi.
About The Author
